Slikarstvo Gige Đuragića Dileta duboko je ukorenjeno u tlu Vojvodine. Na njegovim slikama pronalazimo coluer locale u njenoj punoj sjajnosti i lepoti. Dileta zanima zemlja kao univerzalna tvar, kao materia prima. Slikar blagoslovene vojvodanske ravnice, on slika te nase oranice boje tamnog, divljeg kestena, masnu crnicu koja isparava posle kise ili mirise pred klijanje, zemlju gnojnu, zdravu, jaku, grumenje zemlje pod mekim sprudovima snega, teško, lepljivo blato, bele nizine, smrznute barice, surduke, obeharale krošnje, čardake, paorska dvorišta i kućišta sa kapijama, predostrožno zamandaljenim, olovne, teške magle, blage zaravni, jednom rečju, tu, tek naizgled jednoliku, ravničarsku domaju ,,živu i toplu kao gnezdo na dlanu“. Doline blage, valoviti humci, ugari crni - rekao bi Veljko Petrović u pesmi ,,Covečija zemlja“, prepoznajući u ravnici roditeljski dlan.

Živeći sa ravnicom u prisnosti, razgovarajući sa njom svakodnevno, on duboko ponire u našu ravničarsku etnografiju, u arhitekturu vojvođanskog sela i pučku mistiku. Vojvodina za Dileta nije tek puki prostor na geografskoj karti, već nesto organsko, živa čovekova suština iz koje izbija snaga nečeg zdravog, dubokog i obnavljajućeg. Dile hoće danam predoči da ravnica nije ćutljiva i jednolična, kako se to nepažljivom oku može učiniti. Magićnost i metafizičnost njegovih prizora jeste u onoj, tako uzbudljivoj i neobičnoj lepoti razmera zemlje i neba, u njihovoj nedokučivosti, ali i božanskom dodiru. Ta otvorena, raširena, ogromna nebesa, taj nepomični i večni svod nad Vojvodinom koji slika Giga Đuragić-Dile, sličan je bezmernim nebesima nad ravnicama Misira i Haldeje gde se rodila astrologija. Diletov slikarski talenat je izvorno pesnički. Njegovo slikarstvo najviše donosi tamo gde je ovom umetniku pošlo za rukom da predoči predele magične besciljnosti i krajolike onostranosti. Na ovim platnima, gustim i tajanstvenim, sve preosveštava oplemenjena slikarska materija i jedna, sasvim posebna, svetlosna atmosfera. Dile je usredsređen na slikarsku materiju koja se kod njega oformljuje bez predumišljaja, dakle, intuitivno, kroz fakturalne poteze. Zato nas njegovi radovi suočavaju sa snažnom fizičkom materijalnošću.

U dugotrajnom procesu nanošenja paste, Na platnu se vizualizuju pulsiranja, vibracije i instinktivne energije afektivnog. Tako materija postaje oduhovljena, oplemenjenog zvuka, pri čemu svetlost isijava iz same fakture. Na ovim slikama pronalazimo bezbrojne nijanse umbre i sive boje, i to one umbre i sive kakve postoje samo s jeseni i zimi u Vojvodini. A zatim, Diletove sive, bronzanozlatne i boje tmaste vune nose duboko magijsko osećanje. Najbolji Diletovi zimski pejzaži su oni na kojima je uspeo da predstavi tu jedinstvenu tišinu ravnice zimi, kada je utihla zemlja zaogrnuta belinom. I da opet citiram Veljka Petrovića, koji je možda napisao najlepše stranice o vojvođanskoj ravnici: ,,Nigde te tišine kao na ravnici, zimi. Čak i čovek umukne kada se nađe na njoj u to doba.“ No, osim za sive jeseni i metalne, studene zime, Diletovo slikarstvo zna i za proleća u ravnici, kada posle kiše ucvetale voćke napajaju naše gudi krepkom svežinom. Sočno zelenilo krošnji samo sebe nadrasta i kipti u sopstvenom, uzmućenom, tamnozelenom obilju. Ta čudovišna, pitoreskna vegetacija, podivljala od hlorofila i vlage, taj arkadijski koloristički erotizam sugeriše arhetipski rezervat, svet usredotočen na sebe.

Prisustvo kuće, kao neke vrste inicijatičke kolibe, i drveta, trajno su obeležili ikonografiju na slikama Gige Đuragića Dileta. Kod njega su kuća i drvo suštinski ogoljeni i mentalno evocirani, oni nose arhetipsku polivalentnost. Njihovo prisustvo upućuje na jedan arhaični referencijalizam I prostornovremenski odnos. Kuća i drvo ovde su postavljeni u vanvrernenu prostornost i zaboravljenu tišinu. Stoga, oni nisu u vremenu, već je vreme u njima. Usavršavajući godinama svoju likovnu sintaksu, Dile je dospeo do čiste lirske sublimacije. Do predela izgubljene i ponovo pronađene duše. On, zapravo, istražiuje mističnu vezu između oranice i vremena, i to po nalogu jedne, duboko lične, topografije i seizmografije. Zato se kod njega naslućuje ono ,,nešto“ iza slike, upućenost na nadčulno i na smisao višeg reda. Dile nam vojvođanski pejzaž otkriva kao dragocen endem. Ovaj umetnik ima čulan, gotovo erotičan odnos prema oranici, busenu, drvetu, travki. Za njega je priroda, kao i za drevne pesnike, Magna Mater, Velika Boginja. Na Diletovim slikama prepoznajemo veliko ozarenje pred čarobnom zatrudnelošću prirode, lepotu jednog podneblja koje za svoje postojanje ima da zahvali samom Tvorcu.

Dragan Jovanović – Danilov