Radosavljević priznaje da ima običaj da zaboravi situacije, događaje, ljude, pa i čitave periode, bili oni važni ili nevažni. Takođe zapanjen je i činjenicom da se ljudi iz njegovog okruženja nekada upiru iz petnih žila da se prisete nekih trivijalnih detalja iz prošlosti.

Materijal za projekat obezbeđen je iz ostataka svakodnevice, jer Radosavljević koristi vreme dokolice da se priseća događaja koje je zaista upamtio i iza kojih su ostali razni artefakti od ispisanih ceduljica do komada odeće. Njihovom reorganizacijom uz upotrebu štampanog materijala ni od kakvog značaja vizuelizuje procese pamćenja odnosno zaboravljanja, proces preslikavanja memorije, njenog preslikavanja i sedimentacije.

Rekontekstualizacijom obe grupe polaznih materijala, važnih i nevažnih Radosavljević stvara novi kontekst i kolaže grupiše u postavku koja je kako sam kaže svojevrstan omaž svim zaboravljenim, a važnim mestima, dogadjaima i ljudima, kao i onim čije sam obrise uspeo da sačuvam.