 Novosadski Sajam - ulazni hol Master centra. Decembar 2006.
Projekat "Nova skulptura u Vojvodini 1980 - 2000", nastao je iz potrebe za revalorizacijom istorije i tradicije ovdašnje skulpture, a sa težnjom isticanja i izdvajanja pre svega novih, inovativnih, u osnovi eksperimentalnih pojava i praksi, i predstavlja prvo sistematsko razmatranje određenih umetničkih pojava.
U novom, lepom i veoma prostranom holu Master centra Novosadskog sajma, gde je svaki ekspoponat dobio zasluženi prostor, u organizaciji Mezeja savremene likovne umetnosti iz Novog Sada otvorena je izložba "Nova skulptura u Vojvodini 1980-2000" čija je autorka i kustoskinja Suzana Vuksanović. Radi se o izboru od četrnaest vojvođanskih autora i jedne grupe koji su delovali u poslednje dve decenije prošlog veka, a koji su po mišljenju Vuksanovićeve probijali i proširivali pojam skulpture na čitavom jugoslovenskom prostoru. Ovo je bilo moguće u uslovima kada je Vojvodina u pomenutom periodu postala ključna tačka u podsticanju novog pogleda na skulpturu, pre svega zahvaljujući organizaovanju velikih izložbenih manifestacija, simpozijuma i radionica kao što su Bijenala jugoslovenske slulpture u Pančevu, Internacionalni simpozijum skulpture "Tera" u Kikindi, Vajarski susreti "Meandar" u Apatinu, Internacionalna umetnička radionica "Staklo" u Pančevu i drugi.
Većina odabranih autora i izloženih dela zaista svedoče o procvatu savremenog pogleda na skulpturu od sredine 80-ih godina u Vojvodini, kada skulptura nije više zatvoren, izlovan predmet u prostoru, već postaje deo ambijenta ili arhitekture, interaktivni elemanat ili modul koji se prostire po podu i zidovima enterijera, izrađen od najrazličitijih materijala, često industrijskim mašinama i postupcima. Ovo se pre svega odnosi na grupu "Verbumprogram" (Ratomir Kulić i Vladimir Mationi) i kasniji Kuilićev samostalni rad (posle 1991) sa geometrijskim, neominimalističkim objektima od metala i drveta rešetkaste, pravougaone ili vretenaste strukture, redukovane metalne forme Zorana Pantelića i neominimalističke konstrukcije Rastislava [kuleca, te modularne objekte Dragana Jelenkovića. Na sličan naćin u materijalu terakote razmišnjaju Miroslava Kojić i Slobodan Kojić. Instalacije od bodljikave žice, metala i stakla, snažnog sugestivnog dejstva kroz napon materijala izlaže Živko Grozdanić ("Žica" 1994. i "Staklo" 1995). Transparentnom skulpturom od bojenog metala ("Spolja - iznutra" 1999) predstavljena je Mira Brtka, a Svetlana Milić izlaže niz manjih geometrijskih objekata presvučenih tekstilom raznih crno-belih dekorativnih dezena ("Prokleta je Amerika" 1992). Elemente figuracije (oko, praćka) u svoje radove tehno strukture unosi Dragan Rakić. Uz skulpture, na ovoj izložbi prikazani su i veliki fotosi i video dokumentacija pojedinih značajnih ostvarenja skulpture pomenutog perioda. Tako imamo priliku da vidimo intervencije na arhitekturi i enterijeru Igora Antića ("Kibicfenster" i "Parket" 1994), kao i složenu pokretnu skulpturu Zvonimira Santrača "Balkanski voz sudbine" 1996, i njegov"Zid" iz 1998. sa oštrim komadima stakla koji preteći štrče). Kako je najavljeno, ova izložba je samo deo složenog poduhvata sistematskog razmatranja određenih umetničkih pojava i ličnosti u domenu proširenog polja skulpture u Vojvodini tokom dve poslednje decenije prošlog veka. Rezultati ovog istraživanja biće dostupni javnosti u obimnoj studijskoj i bogato ilustrovanoj publikaciji do leta naredne godine.
Andrej Tišma
Projekat "Nova skulptura u Vojvodini 1980 - 2000", nastao je iz potrebe za revalorizacijom istorije i tradicije ovdašnje skulpture, a sa težnjom isticanja i izdvajanja pre svega novih, inovativnih, u osnovi eksperimentalnih pojava i praksi, i predstavlja prvo sistematsko razmatranje određenih umetničkih pojava i ličnosti u domenu proširenog polja skulpture tokom dve poslednje decenije XX veka u Vojvodini. Istorijsko - umetnička obrada, verifikacija i valorizovanje čitavog niza skulptorskih i objektnih pojava, problema i umetničkih rešenja u Vojvodini datog perioda, polazi od najmanje dve osnovne činjenice:
Tokom osamdesetih i devedesetih godina XX veka ključne tačke podsticaja i podrške razvoju jugoslovenske skulpture nesumnjivo su se nalazile u Vojvodini, što se, između ostalog, ogleda u organizovanju niza manifestacija, izložbi, simpozijuma i skulptorskih radionica. Najznačajnija uporišta i tačke ukrštanja savremene jugoslovenske skulpture začeta na ovom prostoru tokom navedenog perioda svakako su: Bijenalna izložba jugoslovenske skulpture, Pančevo (od 1981); Internacionalni simpozijum skulpture Terra, Kikinda (od početka 80-ih); Vajarski susreti Meandar, Apatin (od sredine 90-ih); Internacionalna umetnička radionica Staklo, Pančevo (od 2000).
Na umetničkoj sceni u Vojvodini pojavljuju se i deluju značajni pojedinci i umetničke grupacije koje istražuju i koriste mogućnosti i potencijale proširenog skulptorskog jezika (Apsolutno skulptoralno: Rastislav Škulec, Zoran Pantelić, Dragan Rakić; Dragan Jelenković, Igor Antić, Miroslava Kojić, Slobodan Kojić, Živko Grozdanić, Zvonimir Santrač i drugi). Istovremeno, svojim aktivnim stvaralačkim prisustvom značajan uticaj na tokove savremene skulpture imaju i stariji umetnici poput umetničkog para Verbumprogram (Ratomir Kulić i Vladimir Mattioni). Zastupljeni autori na izložbi: Igor ANTIĆ, Mira BRTKA, Živko GROZDANIĆ, Jelena JANEV, Dragan JELENKOVIĆ, Miroslava KOJIĆ, Slobodan KOJIĆ, Ratomir KULIĆ, Svetlana MILIĆ, Zoran PANTELIĆ, Branislav PETRIĆ, Dragan RAKIĆ, Zvonimir SANTRAČ, Rastislav ŠKULEC i VERBUMPROGRAM. Autor i kustos izložbe je Suzana Vuksanović. |
1972. godine na sastanku sa mlađim beogradskim kritičarima povodom izložbe "Mladi 71", direktor Muzeja savremene umetnosti Miodrag B. Protić obećao je unapređenje galerijskog sistema, otvaranje najmanje deset novih galerija na potezu Slavija - Kalemegdan i zapošljavanje…
Štampan dvojezično na srpskom i engleskom jeziku, kako sadržajem, tako i zastupljenim autorima, ovaj put časopis je nešto šire, regionalno pozicioniran. U drugom broju možete da čitate tekstove Marine Gržinić, Tule Karlainen, Ješe Denegrija, Lazara Trifunovića, Stevana…
Da bismo uopšte mogli očekivati da naša umetnost bude primećena u nekakvim evropskim i svetskim okvirima, najpre sami moramo da je prihvatimo i da u njenom "lokalnom" karakteru iščitamo univerzalni jezik - rečenica je koja bi,…
