Unutar pasaža pozitivne dokolice kada umetnik promatra i dok mu gledanje omogućuje građu za slike koje će načiniti, nastaju zanimljive duhovne operacije sve dok se utisci ne uobliče u materijalnu predstavu – sliku. Takvim momentima slatko je gospodariti, jer umetniku niko ne remeti vizuru. Osluškujući sebe i strujanja koja pokreću kreativni zamah, slikar/ka deluje. Obično je/ga na tom putu prene poneka nepravda ili buka stvarnog sveta koja mu odzvanja u ušima.

U slučaju slikarke Đerđi Ačaji to je obala Tise na kojoj su umorno naslonjeni zapušteni brodovi, mnogobrojne olupine nekadašnjeg dinamičnog kretanja. Vodeni tok reke na njenim slikama mahom je plave boje. Ponekad ipak požuti spajajući se sa obalom u kojoj se ogleda odsjaj rasparčanog, pomalo konjovićevskog, Sunca. Nad usnulim i setnim horizontom čija je linija omeđena nivoom letargične vodene plohe, oslikane su brodske ljušture. Polje koje ih uokviruje konstantno menja pigment. U pastuoznoj i jednoličnoj površini, otežaloj, ne postoji šansa za toliko željeni odraz plovila.

Čoveka u plovilu odavno ne možemo ugledati na platnima sporohodnog potonuća. Otišao je i ostavio život na reci zarad profita i komfora, da luta u parcelisanim torovima urbane svakodnevice.

I kao da se propinju pramci šajki ne bi li prkosno dozvali posmatrača.

Pokraj njih su i stabla. Vizuelno ih podupiru kao što starcu pomaže štap pri teškom hodanju. U sliku unose boju više, čak i u onim postavkama kada je bezlisno drvo centrirano u slici, kao stožer i jedina veza između obale i reke. Grane se upinju u atmosferi apokaliptičnog zvuka, u dominaciji beživotnog. Naznaka pozitivnog aspekta ove serije slika sažeta je u toplo-žutom svetlosnom trajanju okruglog prozora na čamcu koga još uvek čvrsto vezuje konopac. Sve je melanholično uprkos snažnom koloritu, monumentalno i prisno istovremeno.

Upozoravajuće je lice slikarstva Đerđi Ačaji. Lice koje iz slike u sliku potražuje svoje prirodno pravo na odraz u vodi.

U vodi koja plovi u bojama po sopstvenom izboru.

Mr Danilo Vuksanović