Više od pet decenija, Veličković u svojim slikama, crtežima, grafikama i objektima projektuje ekstremne vizije tragične smrti, osujećenog bega i stanja egzistencijalnog grča. Intuitivno oko umetnika neprestano prati pojave koje deformišu telo naše planete. Prateći dosledno negovanje poetike užasa, gotovo da možemo osetiti vremensku dimenziju paklenih muka čije se trajanje beznadežno perpetuira u večnost. Mračna u izrazu, ova dela dovoljno pronicljivom duhovnom oku otkrivaju lucidnu poruku nade.

Ekspresivnost linije u Veličkovićevim crtežima dovedena je do maksimuma u širokom rasponu kvalitativnih identiteta: gipka linija udova, oštra linija sečiva, preteća linija kandže i kljuna, ritmička linija mahnitog pokreta, neraspletivo klupko linija anksiozosnosti i/ili smrtnog tremora. Crteži s početka šezdesetih godina pokazuju uticaj studioznog dijaloga sa delima starih majstora i sveže pouke iz radionice Krste Hegedušića, kao i osetnu bliskost sa grupom Medijala. U narednim delima umetnik otvara vrata pandemonijuma u kome se osmeh dopadljivosti gasi, a svaki pokret lica se iskrivljuje u bolnu grimasu krika.

Vladimir Veličković (1935). Diplomirao je 1960. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića (1962-1963) u Zagrebu. Od 1963. izlaže samostalno i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Od 1966. živi u Parizu. Predstavljao je Jugoslaviju 1972. na 35. Bijenalu u Veneciji. Dobitnik je brojnih značajnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu. Član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), Francuske akademije i Makedonske akademije nauka i umetnosti (MANU). Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti Commandeur dans l’Ordre des Arts et des Lettres i ordena Légion d'Honneur. Bio je profesor (1983-2000) na École nationale supérieure des beaux-arts u Parizu. Osnivač Fonda za crtež "Vladimir Veličković".