U godini kada se obeležava vek od genocida nad jermenskim narodom, internacionalni žiri 56. bijenala u Veneciji paviljonu Jermenije dodelio je Zlatnog lava. Jermenski paviljon smešten je daleko od centralnih venecijanskih punktova gde se izložbe inače odvijaju. Smešten je na ostrvu Sveti Lazaro u prostoru Mekitar manastira. Mesto je simbolično iz nekoliko razloga. Koncept izložbe problematizuje pojam raseljavanja i teritorije, pravde i pomirenja, etosa i otpornosti.
Reč je o grupi umetnika, praktično unucima preživelih u pogromu, koji bez obzira na mesto rođenja, nose u svom identitetu uspomenu na svoje poreklo. Umetnici koji čine jermensku dijasporu kroz radove u širokom dijapazonu medija - od crteža, slike, tekstova, video instalacija progovaraju o pitanjima žrtava, nasleđa, sopstvenih lokaliteta na kojima danas žive... Među izlagačima je i čuveni turski umetnik Sarkis.
Na ostrvu Sveti Lazaro koje se nalazi između Svetog Marka i Lida, jermenski sveštenik Mekitar je 1717. osnovao monaški red. Ovde je u ranom 19. veku Lord Bajron proučavao jermenski jezik. Mnoga važna dela evropske književnosti i religijskih tekstova su najpre prevedena na jermenski na ovom živopisnom ostrvu.
U aprilu 1915. godine počeo je pogrom nad Jermenima u Osmanskom carstvu koji je trajao sedam godina i u kome je stradalo između milion i milion i po pripadnika jermenskog naroda. Rasuta širom Osmanskog carstva, jermenska zajednica je pred početak Velikog rata brojala dva miliona, a iz rata izašla sa manje od 400.000 ljudi.
Prema oceni žirija paviljon Jermenije predstavlja vrstu palimsesta u kome se na mestu koje predstavlja istorijski spomenik progovara sa pozicije sadašnjosti. U godini koja predstavlja prekretnicu u životu jermenskog naroda, ovaj paviljon svedoči o otpornosti i značaju transkulturalne razmene.
Zlatni lav za najboljeg umetnika pripao je američkoj umetnici Edrijen Pajper koja živi u Berlinu i koja predstavlja jednu od pionira konceptualne umetnosti. Srebrni lav za najboljeg mladog umetnika dobio je Im Heung Sun iz Koreje čiji se video rad bavi uslovima u kojima rade žene u Aziji. Specijalno priznanje pripalo je američkoj umetnici Džoan Džons, predstavnici paviljona SAD.
Internacionalni žiri radio je u sastavu Naomi Bekvit kustos Muzeja savremene umetnosti u Čikagu, Sabina Berkvajser direktorka Muzeja moderne umetnosti u Salzburgu, Mario Kodonjato kurator er Hausa iz Beča, Ranjit Hoskot pisac i Jongvu Li kurator i nekadašnji direktor Gvandžu bijenala u Koreji.
Izvor: Politika
Napiši komentar
Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.
Novosadski sajam, Novi Sad. April 2006. Međunarodna izložba umetnosti "Art expo" na Novosadskom sajmu i dalje je manjeg obima nego ranijih godina, no još uvek je to najveća galerija u gradu, i donosi mnoge vredosti dostojne…
Izvornu verziju mita o Narcisu danas je nemoguće rekonstruisati. Ona do nas dolazi u relativno kasnim, na početku hrišćanske ere napisanim umetničkim obradama. Najkompletnija verzija je naravno Ovidijeva ispevana u trećem poglavlju njegovih Metamorfoza.
Da bismo uopšte mogli očekivati da naša umetnost bude primećena u nekakvim evropskim i svetskim okvirima, najpre sami moramo da je prihvatimo i da u njenom "lokalnom" karakteru iščitamo univerzalni jezik - rečenica je koja bi,…
U godini kada se obeležava vek od genocida nad jermenskim narodom, internacionalni žiri 56. bijenala u Veneciji paviljonu Jermenije dodelio je Zlatnog lava. Jermenski paviljon smešten je daleko od centralnih venecijanskih punktova gde se izložbe inače odvijaju. Smešten je na ostrvu Sveti Lazaro u prostoru Mekitar manastira. Mesto je simbolično iz nekoliko razloga. Koncept izložbe problematizuje pojam raseljavanja i teritorije, pravde i pomirenja, etosa i otpornosti.
Novosadski sajam, Novi Sad. April 2006.
Izvornu verziju mita o Narcisu danas je nemoguće rekonstruisati. Ona do nas dolazi u relativno kasnim, na početku hrišćanske ere napisanim umetničkim obradama. Najkompletnija verzija je naravno Ovidijeva ispevana u trećem poglavlju njegovih Metamorfoza.
Da bismo uopšte mogli očekivati da naša umetnost bude primećena u nekakvim evropskim i svetskim okvirima, najpre sami moramo da je prihvatimo i da u njenom "lokalnom" karakteru iščitamo univerzalni jezik - rečenica je koja bi,…
