Izložba pod nazivom "Le cadavre exquis" zamišljenja je kao niz radova realizovanih na ručno slikanoj svili različitim postupcima – vezom, crtežom, akvarelom, kao i digitalnom štampom autorskih crteža ili fotografija. U radovima dvoje umetnika  nastajalim u različito vreme i na različitim mestima primenjen je princip nadrealističkog postupka l kadavr ekskui (le cadavre exquis). Korepospondentne igre i zajedničko izvođenje radova u duhu nadrealizma za posledicu imaju strukture izlaganja u manjim i većim grupama, zidne i prostorne instalacije u formi poliptiha, delove imaginarnog narativa koji u svakoj sledećoj situaciji rekreiraju novu vizuelnu celinu sa uvek drugačijim značenjem.

Ideja o stanju večitog preobražaja i u materijalnom i u simboličkom smislu, mogla bi se označiti kao zajednički imenitelj i spona  koja povezuje sudbine, povesti i migracije hronološki i prostorno udaljenih umetničkih predmeta i ambijenata. Transformacija kroz vreme artikulisana kroz istorijsko kolektivno sećanje, događa se i na individualnom planu, kada autori svojim autentičnim doživljajima i vizuelnim senzacijama pretočenim u seriju radova na svili dodeljuju sposobnost da u različitim prostorno/vremenskim situacijama tvore uvek iznova druge formalno-značenjske strukture. Preobražaj se ovde ne doživljava kao traumatično iskustvo susreta sa nepoznatim, već se kao i u ezoteričnim učenjima odvija kao prirodno, očekivano, na kraju i priželjkivano stanje nastanka novooblikovanog smisla.

Kolizija više različitih nivoa jedne ili više realnosti prisutna u radovima avangardnih umetnika mogla bi biti bliska (anti)logici primenjenoj u struktuiranju pojedinačnih delova ovog ciklusa  u kompozicione celine, međutim, nadrealistička tehnika "le cadaver exquis" ovde nije doslovno sprovedena, već se pre svega podvlači ideja kolektivnog izvođenja, ili završetka započetog rada onog drugog. Mitovi modernizma –  ego umetnika, originalnost, autentičnost dovode se u pitanje, a kroz rad dvoje umetnika na istom delu događa se materijalno opredmećenje iskustva zajedništva u radu iniciranog evokacijom sećanja na konkretna mesta ili percepciju  nekada viđenog. Udaljenost, činjenica da Vana i Zoran izvode isti rad na različitim mestima i u različito vreme, ponovo relativizuje shvatanje o prostorno-vremenskim ograničenjima, a ujedno afirmiše ideju o stvaranju kao kolektivnom  procesu, kompleksnoj igri preplitanja sadržaja  predstavljenog u formi pitanje/odgovor u kome krajnji rezultat donosi neočekivane spojeve i začudne prizore.

Sanja Todosijević,
istoričar umetnosti
(iz predgovora kataloga)