Sabirajući produkte kojima današnji čovek pokušava da imitira prirodne utiske i vrednosti, zajedno s prirodnim materijalima, Ranko Dragić formira skulpturu grupe – asocijativna stabla pomoću kojih sastavlja šume raznolikih karaktera. Autor ih je nazvao šumolikima, tragajući za tim terminom u knjigama našeg profesora Koste Bogdanovića. U nedostatku reči koja obeležava fenomen množine drveća, Ranko Dragić se prepustio nizanju ponavljanih oblika izrađenim od drveta, mermera, bakra ili granitne kocke.

Nasuprot punom delovanju drveta i kamena, crtanje krošnji rezervisano je za popularni materijal savremenog društva – pleksiglas, koga iseca u formu krošnje. Tako suprostavljena, transparentnost krošnje ukazuje na veštačku osobenost tehnološkog sveta.

Bakarni listovi, zeleni od antičke patine upućuju na asocijacije kaktusolikih prizora, u zamišljenom pustinjskom predelu. U variranju i stepenu nakrivljenosti svakog minijaturnog drveta osećamo otpor prema uniformnom načinu poretka otuđenog društva koje je odavno osvojilo planetu, a šumu pretvorilo u sopstveni resurs koga nemilice trošimo.

Iako sugerišu šumoliku kompoziciju, ovim skulpturama Ranko Dragić pridodaje još jedno obličje. Pronalazimo ga u susedstvu pomenutog drveća. To su gljive ili pečurke, one koje ponajbolje opominju na pritajenu snagu prirodnih procesa. U naglašenoj skupini zdepastih formi naslućujemo tajnu energije koja niče ispred naših očiju. S druge strane, krošnje su poput kapa od kamenih pločica nasađenih na mala stabla, i neodoljivo podsećaju na minijaturni Stounhendž arhetipskih civilizacija čiji smo izdanci. Vraćaju nas u vreme kada je zemlja bila prekrivena šumama, i kada se valjalo boriti protiv nje zarad plodnog polja.

Sasvim lično, iščekujem da Ranko Dragić u ove šumolike prostore naseli dobre vile, uprkos svim tamnim tajnama neispitane gore.

Povratak snazi prirode moguć je ako uspemo da prekinemo trku naše svakodnevice.

Skulpture Ranka Dragića su putokaz ka skrovitim mestima odvojenosti od meteža života.

Mr Danilo Vuksanović