U svom dosadašnjem umetničkom kretanju, od stupanja na scenu, drugom polovinom 90-ih godina, do danas, Nebojša Milošević je od radova obojenih zvukom i atmosferom urbanih džez klubova došao do serije trezveno crtanih pleksusa. Bio muški ili ženski, u kontekstu polova, seksa, moći, trofeja ili globalnog internacionalnog mozga, koji radi na ventil, zapravo, sve je to  jedan isti pleskus, civilizacijski, koji trpi od sopstvene pesnice.

Milošević je, dakle, od slika u biti nadrealističke provenijencije, preko printova kolaža (pokazanih bečkoj publici) još tada kritičkog stava prema društvenoj i ličnoj stvarnosti, i grafika rađenih klasičnim tehnikama, stigao do radova po kojima se lako prepoznaje u našoj sredini. Noviji Miloševićevi crteži sežu do tradicije avangarde i odražavaju donekle preduzet konceptualni pristup.

Crtež je ta disciplina od koje Milošević ne odstupa praktično ni u jednoj fazi svog rada,  čak ni kada je neki drugi medij zadati okvir, Crtež on najdoslednije neguje u svom umetničkom postupku, od ranih radova, neposrednije likovnosti – u smislu gesta i kompozicionog ustrojstva, do novog crteža konstruktivnog sklopa, rađenog ručno –  akrilikom, ali u dosluhu sa vizuelnom posebnošću sveta predstava nastalih posredstvom visokih tehnologija. Time, autor, pored demonstracije čistog i pismenog likovnog ustrojstva celine, zapravo, napušta likovnost u njenom tradicionalnom smislu i boravi u sferi konceptualnog stvaralaštva, gde je glavno sredstvo – misao, aktivirana i usmeravana kroz simbole i elemente pozajmljene od dizajna, advertajzinga i repertoara medicinskog sadržaja. Na taj način, Milošević ostaje dosledan još jednoj konstanti u svom radu a to je kritička reakcija na svet i okruženje.

Ciklus "Pleksus" nadovezuje se na prethodnu seriju crteža pod nazivom "Displej te gleda", a ovaj na radove objedinjene i pokazane na izložbama: "El electrico", "Pleasure & Muerte" i "Weltschmerz" . Posle displeja, koji  nam nudi čitav "svet na dlanu", a, zapravo, nas udaljava  čak i od onoga što nam je na dohvat ruke i, naravno, od bližnjih, a time i od nas samih, u fokusu je splet ganglijskih živaca poznat – Pleksus. On signalizira, demaskira, ali i sadrži, samo naizgled daleku, klicu rešenja.

Izdizajniranost crteža sa nešto akcenta datog drugačijim načinom, preostalim iz ranijih vremenena, adekvatna je osnova narativu. Milošević racionalnim, redukovanim pristupom, direktno-indirektno predočava odnose psihe i racija i nadasve, uvek prisutnog i najiskrenijeg pleksusa, tu u blizini našeg pupka i pupka čovečanstva.

Ljubica Jelisavac Katić