Predmete koje sam konačno postavio u svojoj privatnoj galeriji u Velikom Središtu, imaju pretenziju da se opravda ideja mogućnosti delovanja izvan centara umetnosti, izvan sporih muzejskih institucija, izvan kritike, daleko od očiju stručne publike. Izložba koju sam nazvao "Mala alegorija o predmetima i slikarstvu", je pokušaj transfera u kojem se koriste zatečeni predmeti, razbacani po prostoru starog mlina, odnosno, ostaci rekonstrukcije prostora. Njihovo smeštanje u polje slike i prostor galerije, predstavlja transfer već viđen u istoriji umetnosti kod većeg broja umetnika, ali zavodljivost tog materijala za mene ima posebnu dimenziju zbog emotivnosti koja se razvijala u procesu petogodišnjeg rada na adaptaciji starog mlina i pretvaranja u galerijski prostor. Korišćenje tih predmeta je ideja ove izlože.

Ali, kad kažem transfer ideje onda mislim o tačkama u kojima se "moćni genije umetnik" prepušta publici, dakle kulturi. Ta tačka je ključna, ona počinje u dalekoj prošlosti i traje sve do danas. Posebno je teško napustiti osećaj moćnog umetnika, samozadovoljnog subjekta koji je uljuljkan u poziciju koje mu je obezbedilo društvo, dakle ima određene privilegije da svoj ego čini nedodirljivim. Upravo je druga ideja ove izložbe da se iznova krene u Proces eliminisanja "ega" iz stvaralačkog procesa, kao kod Kejdža (John Cage), koji u jednom svom iskazu potvrđuje stav da se svrha muzike ne sastoji u komunikaciji i "samo izražavanju", već u procesu otkrivanja, osvešćivanja zvukova koji se nalaze svuda oko nas, oslobađanju stvaralačkog procesa od ličnog ukusa, kontrole.

Dakle, Kejdž zagovara neku vrstu anonimnosti ili nudi estetiku anonimnosti koja odbacuje zamisao da je umetnik subjekt umetničkog delovanja, onaj iz koga potiče ideja ili akcija. On se protivi ideji da je individualno stvaranje izraz umetnikove najdublje psihe. Ovo je ključna tačka u kojoj svaki umetnik mora pronaći načine da izvrši taj transfer, da se desubjektivizira. U svom tekstu "Predavanje o ničemu" Džon Kejdž kaže: "Kada umetnost dolazi iznutra što je toliko dugo činila, to je postala stvar koja je naizgled uzdizala čoveka koji ju je stvarao iznad onih koji su je posmatrali ili slušali i umetnik je smatran genijem ili klasifikovan: Prvi, Drugi, Loš, dok konačno vozeći se autobusom ili metroom tako ponosno potpisuje svoja dela kao rukotvorac. Ali pošto se sve menja, umetnost sada postaje aktuelna i krajnje je važno ne stvarati neku stvar već pre stvarati ništa".

Ukoliko se obavi ovakav transfer umetnika ka kulturi, onda će ta kultura postati drugačija, možda će taj novi hibrid napuštenog ega i društva omogućiti transgresiju, širenje sasvim drugačije kulture konačno oslobođene od umetnika, odnosno, stvoriti društvo u kojem je svaki pojedinac na neki način umetnik.

Živko Grozdanić Gera