U nizovima slika koje određuju duhovni toponim rečima - Konaci i konačišta, slikom misleći mesta religiozne tišine, u konacima zidanim od vremena, Dragan Bartula pred nama osveštava svoj kreativni univerzum. Tačke slikarske misli Dragana Bartule, ovog puta su sadržane u najnovijem ciklusu radova, kojima gradi monumentalnu atmosferu pred utvrdama pravoslavnih manastira.

Materijal za gradnju njegovog slikarskog uporišta upućuje ga na stare, štampane stranice srpskih knjiga, položenih u temelje zdanja osunčanih zidina. Iz središta kompozicija u stranu, izvijaju se ćirilični slogovi i inicijali koji sugerišu na simbole srpske pismenosti. Isečci slova, zapravo su grunt manastirskih fasada, uz brzopise nemuštih redova imaginarnih povesti.

Inicirani u likovni vidokrug Dragana Bartule, konaci su okvirni motiv unutar koga su razmeštena okna prozora, crna i duboka. Konačišta su zapravo (s)likovno umnožavanje konaka, jednine osamljenog čoveka u molitvi, pred san. Slikarski razgovor Dragana Bartule kao da se odvija iza tih tamnih procepa, u susedstvu ponekog od otvora nalik francuskom balkonu. A svi su gotovo listom, uokvireni plavim hitrim potezima četke.

Dok naziremo opeku što pokriva beline zidina koju Dragan Bartula ispreda toplim i hladnim tonovima pigmenta podjednako – čitavu sliku odozgo pridržava i upire krov, takođe crn. Taj krov je ustvari nestalna senka koja prati donji rakurs slike, i, ako treba, formira krst ili tepeluk, nebesku kapu, njegovo uzvišeno polje. Nasuprot visinskim vizuelnim težištima na ovim platnima, Bartula tvrdokorno ustavlja konake slovima i tminama, a konačišta delovima starog papirnog novca tvoreći pečate svoje slikarske ikonografije, u krugovima poput alki, u linijama, u tačkama, u nitima.

Ipak, u podnožjima manastirskih konaka odigrava se život. Njega prepoznajemo u Bartulinim trouglastim koloritnim zracima, u slavu heralda, u žagoru svakodnevice.

A onda se prisetim zajedničkih trenutaka, Bartulinih belih ptica slikanih na pločama, u prijatnom društvu ženskih profila, naizmenično postavljenim uz moje slikarske meteže u Karpiju, u Italiji, pre dosta godina.

Setim ih se zarad stihova Milorada Pavića i njegove pesme Leteći hram, u kojoj stoji: "...Hramovi s očima neće videti..."

Preostaje nam da slutimo, u senkama konaka i konačišta Dragana Bartule.

Mr Danilo Vuksanović