Uporno i predano, od prve samostalne izložbe 1977, Anđelka  Bojović uživa u svom procesu stvaranja. Kao slikar-hedonista ona transponuje u osoben autorski stav izabrane teme i motive Vatoovih slika i ta stvaralačka blizina sa ovim majstorom rokokoa obeležila je veći deo njenog stvaralaštva. Dijaloška forma dva vremena, dva umetnika i dva ritma, u radu Anđelke Bojović prepoznaje se u modalitetu – u kome je težište na intenzivnom koloritu, ali i onom u kome je fokus na temperamentu.

Neiscrpnu inspiraciju za svoje stvaralaštvo autorka pronalazi istražujući dubine slikarstva, prilazeći mu sa analitičkim stavom i zadirući u korpus koje nosi istorijsko pamćenje. Igru velike dinamičnosti ostvaruje čudesni sklop likovnosti, boje, linije, kompozicionog ritma, kadra. Svoju poetiku umetnica usredsređuje na vrstu stvaralačkog komentara kojim nemilosrdno vivisecira Vatoove slike tragajući za slikarskim impulsima iz same slikarske materije. Izbor kadrova, krupni planovi i neobični rakursi su jedan od najdelotvornijih faktora plastične organizacije njene kompozicije. Njen ženski senzibilni rukopis vidljiv je u bujanju unutrašnjih doživljaja na svečanim predstavama fete galante i likovima Mezetina. Poseban dekorativan element na slikama-grafikama predstavlja raskošni ram koji odvaja magične arkadijske prizore od realnosti.

Vatoovu melanhoniju Anđelka Bojović prevodi u tumačenje sopstvene ekspresije na licima likova, na materijalu njihove odeće ona pronalazi bezbroj pikturalnih događaja u koje se upušta svaki put kao u novu avanturu. Interpretirajući dela Vatoa ovovremenim jezikom i svojim temperamentom, Anđelka Bojović donosi nov kvalitet u likovnom smislu i otvara prostor za jednu novu osećajnost.