Ekspanzijom fotografije u poslednjoj deceniji često se zapitam da li ona i dalje "govori", da li ima svoj specifičan jezik ili se utopila i stopila s informacijama koje stalno i mnogo razmenjujemo. Da li je njena moć vizuelne komunikacije obesmišljena nesagledivom količinom zapisa koji ne zaslužuju da se zovu fotografija. Ipak, fotografija je to sve, sve dok putem optičke naprave bude beležila delove stvarnosti, što to je njena suština, smisao i razlog postojanja. Srećom ta stvarnost ima svoje brojne pojavne oblike, pa imaginacija utkana u fotografiju postaje jednako stvarna kao i sama stvarnost.

Dakle, preplitanje realnog i nadrealnog, ta dva tankom linijom odvojena sveta, ostaje i dalje najuzbudljiviji postulat fotografije. Na pitanje da li ovu dualnost fotografije razumeju i uočavaju mladi autori fotografije, sa sigurnošću kažem – da. Mnogo manje uplašeni galopirajućom tehnikom digitalne fotografije, bilo da je koriste ili ne, na uzbudljiv i zanimljiv način balansiraju između prošlosti i modernog doba. Pitaju (se), gledaju (se), prikazuju (se)... bave se sami sobom, sobom kroz druge, drugima kroz sebe. Sedam mladih autora okupljeni su oko jedne teme – tela. Neki koriste svoje telo, neki tuđe.

U doba neverbalne komunikacije putem slika i kratkih jezičkih poruka, telo ostaje uskraćeno za dodir. Kada govorimo o čulnosti uvek prvo pomislimo na dodir jer on je direktna senzacija neposredne komunikacije. A taj dodir može biti prijateljski, ljubavni, drzak, neočekivan, utešan, površan... Kakva god da mu je namera, ne možemo ga ignorisati, baš kao što ne možemo zanemariti i radove ovih sedam autora sa akademskim obrazovanjem, koje više uočavamo u kompleksnosti razmišljanja nego u samoj formi izražavanja. Njihovi radovi "govore" o neiscrpnoj snazi medija fotografije, njenoj moći transformacije i prilagođavanja novim tendencijama, formama, tehnologijama i uspešnosti da ostane prepoznatljiva u tačnosti prikaza sveta. Stvar je samo u tome što taj svet ne bismo smeli da posmatramo samo očima već celokupnim misaonim i taktilnim bićem, koje svoje najdublje senzacije doživljava upravo kroz telo.

mr Ivana Tomanović

Ivana Tomanović (1971, Novi Sad) je diplomirala i magistrirala na Odseku za fotografiju Akademije za film i televiziju (FAMU) u Pragu. Njen fotografski rad karakteriše prevashodno subjektivan pristup dokumentarnoj fotografiji, pejzažu i portretu. Do sada je objavila preko tri stotine tekstova u časopisu ReFoto, katalozima izložbi, knjigama, novinama... Bila je selektor i organizator desetak fotografskih izložbi, urednik je foto-monografije "Dragoljub Tošić – Fotografije", sarađivala je na izradi dve knjige o fotografiji i žirirala brojne izložbe u zemlji i inostranstvu. Organizovala je fotografske radionice na temu računarske obrade fotografije, kao i klasičnih fotografskih tehnika iz 19. veka. Bila je član Saveta Sajma fotografije u organizaciji Galerije Artget Kulturnog centra Beograda. Član je nacionalnog selektorskog tima na festivalu Rovinj Photodays. Od 2001. godine do danas radi u časopisu za kulturu fotografije ReFoto (Beograd) u različitim zvanjima, od saradnika do glavnog i odgovornog urednika. Vanredni je profesor na Akademiji umetnosti, Univerzitet u Novom Sadu, gde predaje fotografiju na Departmanu likovnih umetnosti – Studijski program fotografija. Predaje i na Akademiji umetnosti u Beogradu – Katedra za fotografiju. Redovno drži predavanja o teoriji fotografije i učesnik je brojnih panel diskusija u okviru raznih festivala, radionica i kongresa posvećenih fotografiji i vizuelnim umetnostima.