Milan Grahovac se kao mladi umetnik uključuje u umetničku scenu Srbije (eks-Jugoslavije) u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka u kojoj preovladava postmodernistička atmosfera, u kojoj je "nova ekspresija" prošla svoju najburniju fazu i ušla u period blagog smirivanja strasti i artikulisanog upravljanja emocijama. Na slikama glavnih predstavnika tog perioda vojvođanske transavangarde dolazi do usvajanja tamnijeg tonaliteta, čvršće forme sa tendencijama ka geometrizmu i konstruktivizmu i već prisutnim nagoveštajima nadolazeće razarajuće balkanske krize.

Svojim senzibilitetom i ličnim diskursom i Grahovac se uključio u takvu atmosferu slutnje, straha i neizvesnosti, sa osećanjem da dolazi doba epohalne krize, vreme u kome će, ne samo na lokalnom već i globalnom planu doći do velikih ekonomskih kriza, snaženja terorizma, regionalnih ratova. Vrlo aktivan u umetničkim zbivanjima devedesetih godina prošlog veka, on svoju umetničku avanturu nastavlja i u novom milenijumu istražujući i eksperimentišući u različitim umetničkim disciplinama. Po osnovnoj vokaciji je slikar, te slikarstvo unutar umetnikovog opusa ostaje primarni medij. No kako je umetnik permanentno težio ka proširivanju granica tog medija i traženju novih mogućnosti izražavanja, koje bi još snažnije naglasile i upotpunile njegovu prvobitnu ideju i zaokružile njegov umetnički koncept, umetnik se radoznalo, sa naglašenom potrebom za eksperimentisanjem i istraživanjem povremeno obraća crtežu, grafici, skulpturi, objektima, instalacijama, performansu... Ponekad kombinuje više različitih medija u umetničkim projektima i javnim prezentacijama, kao što je slučaj i na ovoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, gde su u relaciji crteži, objekti, instalacije i performans.

Sve te različite medije povezuje jedinstven umetnikov rukopis u kome se vodi stalna borba za prevagu između emocionalnog i racionalnog. Njihov ponekad buran dijalog dovodi do toga da su u pojedinim plastičkim konceptima više naglašene strast i osećajnost, dok su u drugima one u skladu sa racionalnim promišljanjem, pa čak ponekad i njemu potcinjene. Takođe, u radovima Milana Grahovca vodi se i stalni dijalog između figuracije i apstrakcije. Dok su slike i crteži više okrenuti figurativnom repertoaru (ljudska figura, portret, životinje...), grafike, skulptura, objekti i instalacije teže ka svedenijim, apstraktnijim i konstruktivističkim rešenjima. U prostornim oblicima i performansu često koristi materijale kao što su presovani papir, karton, drvo, terakota, pigmenti boje te redy-made, a tome ponekad pridodaje uginule životinje ili životinjske kosti.

Sirovost, koju naglašava ne samo umetničkim postupkom već i materijalom, nije tu slučajno – ona je tu da naglasi i upozori na konflikte i stranputice sadašnjeg društva u kome umetnik živi i radi, da podstakne na otpor i akciju a ne na ćutanje i zaborav. Kritika društva i njegovih zabluda kroz snažnu i ličnu poetiku umetnika prevedena je sa lokalnog na globalni plan, a usvojenim univerzalnim jezikom umetnički rad Milana Grahovca dobija internacionalni značaj.

Svetlana Mladenov