Projekat "Arhitektura sećanja" Nine Todorović baziran je na principima psihološkog odnosa prema mestu koje je, za razliku od ne-mesta, određeno geografskim, istorijskim, socijalnim aspektom, i u stalnoj je interakciji sa intimnom istorijom i sećanjem pojedinca. Početak kreiranja ovog projekta poklopio se sa menjanjem strukture i izgleda grada, u najvećoj meri gradskog jezgra Beograda, u vreme tranzicione nadogradnje postojećih objekata i stihijske, neplanske izgradnje novih stambenih zgrada.

Fotografsko beleženje otisaka kalkana porušenih kuća na površinama zidova susednih objekata pre izgradnje novih, i arhiviranje ovih fotografija, autorku su odveli da uz pomoć umetničkih medija analizira svoj intimni odnos prema davno porušenoj kući u kojoj je provela prve godine života. Može se primetiti da je susret sa vizuelnom, geometrijskom upečatljivošću otisaka porušenih kuća za umetnicu, verovatno, imao i značaj prepoznavanja sopstvene likovne poetike prisutne u ranim slikarskim radovima. U ovom projektu se na taj način stalno prepliću i srastaju dokumentarni pristup i stvaralačko, intimno, sećanjem obojeno svedočenje.

Nina Todorović izlaže, moglo bi se reći, konzervirana sećanja: negative porodičnih fotografija na staklu i digitalne printove sekvenci iz porodičnih filmova ili fotografija na pleksiglasu, koji su smešteni u kutije, takođe od stakla, i udobno postavljeni na meka postolja unutar njih. Zatim, instalira skenirane i na transparentnom materijalu digitalno štampane fotografije stare kuće neposredno pre rušenja, preklapajući ih u prostoru sa transparentnim printovima uvećanih slajdova na kojima se nalazi sama umetnica u uzrastu do koga se, po nekim psihološkim teorijama, već u potpunosti formira ličnost osobe.

Nina Todorović rekontruiše sopstveno sećanje uvezujući ga sa sećanjem svojih roditelja pre njenog dolaska na svet i kroz takvu rekonstrukciju, istovremeno, na sopstveni način ispituje strukturu sećanja i otkriva njegovu arhitekturu.

Maida Gruden
iz uvodnog teksta