 BEOGRAD. Prodajna galerija Beograd predstavlja od 30. jula do 17. avgusta 2015. grafike Heder Hjuston. "Potrebna je hrabrost da se, u vremenu u kome je pojam lepog postao pežorativan, unese jedan cvet bulke koji svojom bojom zrači u polju hladnog zelenila i sivog betona. Poetički, Heder nam je ponudila nadu za veru u lepotu mudro podmetnuvši poeziju velikog patosa kroz umetničko istraživanje u umetnosti i kroz umetnost." (Aleksandar Leka Mladenović)
Ciklus najnovijih radova kanadske grafičarke Heder Hjuston (Heather Huston) u tehnici sitoštampe istražuje odnos između mesta i memorije kroz fragmentarne predstave građevina u stanju izgradnje, rušenja ili restauracije. Slično postupku kolažiranja umetnica ove predstave spaja u novostvorene forme u pokušaju da zadrži posebnosti koje će nestati kad se radovi budu završili, a građevina postane samo još jedna u nizu uniformnih objekata u okruženju. Dinamika odnosa uspostavlja se povezivanjem pojmova koji su u tradicionalnim predstavama o vremenu i prostoru suprotni: nepromenjivost sadašnjosti nasuprot imaginaciji ili sećanju, spoljašnje nasuprot unutrašnjem, urbani nasuprot romantičarskom pejzažu itd.
Ako na dijagramu problematike kojom se Hjuston bavi prostor predstavimo X osom, a vreme Y osom, njihova spona biće osa Z, snoviđenje. Umetnost Hjustonove se kreće od racionalnog "snimanja" prostorne situacije cityscape-a do projekcije iste u prošlom i budućem vremenu. Rezultat je plemenit zahvaljujući njenoj poetskoj, sanjarskoj strani koju unosi beskompromisno u grafički multi-original. Neki oblici na grafikama su oštri i jasni dok su drugi nejasne fakture i rastočeni u pokretu.
Ciklus radova sa temom dekomponovane arhitekture prerasta u seriju novih radova u kojima u urbanoj scenografiji buja organsko tkivo pojačano neprijatnim vizuelnim efektom koji mi grafičari zovemo moare . Heder umešno izvodi svoje višebojne serigrafije unoseći duh u jednu prilično mehaničku tehniku (u post-digitalnom dobu ova tehnika se čini kao klasični bakropis u odnosu na tehničke novotarije). U tom nabujalom korovu i rastinju iza žičane ograde zapuštenog gradilišta prepoznajemo lepotu dijalektički doživljenog sveta oko nas. Priroda nadjačava betonsku ljušturu za koju smo navikli da je smatramo lepom i damo joj prednost u estetskom smislu u odnosu na jedan žbun ili samonikli zeleniš.
Potrebna je hrabrost da se, u vremenu u kome je pojam lepog postao pežorativan, unese jedan cvet bulke koji svojom krvavo cinober bojom zrači u polju hladnog zelenila i sivog betona. Poetički, Heder nam je ponudila nadu za veru u lepotu mudro podmetnuvši poeziju velikog patosa kroz, akademski korektnim jezikom rečeno, umetničko istraživanje u umetnosti i kroz umetnost.
Aleksandar Leka Mladenović
(iz predgovora kataloga) |
