Linija u crtežima Vladimira Lalića ima onu funkciju koju kapilar ima u ljudskom organizmu. Gusti splet kapilarnih linija sugeriše na trenutke jezovitu, a na trenutke grotesknu predstavu, bolje reći unutrašnju dramu čoveka našeg doba. Dabome, nije teško primetiti kako se na Lalićevim crtežima odvijaju naročiti časovi anatomije, kažem "naročiti" zato što na njima ruka koja hita za linijom, ne želi da pokaže, onako kako su to činili stari majstori, savršenstvo i lepotu funkcionisanja ljudskog tela, već da, suprotno tome – ukazivanjem na potpunu dekompoziciju i ustanovljenu freneziju unutrašnjih organa koji čine da izvesno vreme ostanemo u životu – posredno otkrije, bolje bi bilo reći: – dijagnostikuje, nimalo veselo stanje današnjeg homo erectusa.

Mihajlo Pantić, pisac

"Deformiterra" se bavi, za razliku od prethodnih ciklusa, više deformacijama lika i odnosa prema okolini, sugerijajući tautologiju između mentalnog i zagađenja prirode. U prvom sloju čitanja dela, moguće je osetiti jako prisustvo umetnikovog Ega, no daljim involviranjem ovaj se utisak rastače, da bi se svi mi naposletku, ukoliko imamo dovoljno hrabrosti, suočili sa procesom "vivisekcije" sopstvenog tkiva, kao da smo budni u lokalnoj anesteziji, osećajući da umetnikovo pero poput hirurškog noža ulazi u tamne vilajete naše podsvesti, oslobađajući strahove, čvorove emocija, seksualnog nagona, tenzija ispod ljušture puti.

Mirjana Bajić, istoričarka i teoretičarka umetnosti

Emocionalne mutacije su kao ožiljci na licu, raznešene pogledom u trenu formatirane u fizionomskim varijetetima Vladimira Lalića. Složenost ljudskog bila, u jednom gestualnom stavu, razvija bujicu osećanja ilustrovanih junaka, čija životna priča staje u minucioznom figuralnom istraživanju.

Vladana Kosić, istoričarka i teoretičarka umetnosti

Razlaganjem ljudskog karaktera na činbeničke simulakrume umetnik zastupa stanovište da se jedino samospoznajom može dostići unutrašnja celovitost. Interesantno je njegovo poređenje čoveka sa knjigom koju bi svako želeo da napiše prema sopstvenim percepcijama, ali niko ne želi da je zaista, u celosti pročita. Zbog toga je Vladimir Lalić namerio da pred našim očima tu knjigu, ili bolje reći - enciklopediju, strpljivo prelista, jer neprijatnost koju stvara suočavanje sa sobom nije ni izbliza toliko nepodnošljiva kao konformističko tavorenje u ulozi koji bi nam dodelili drugi.

Ana Bambić Kostov, istoričarka umetnosti

U mojim crtežima se bavim patologijom simbioze čovekovog tela i predela u kom on bivstvuje. Emocionalne dubinske rane isplivavaju na površinu kože formirajući novi karakter lica, vidljive spoljnjem svetu, u vidu potkožne maske. Kroz deformitet spoznajemo svoj entitet, a mi tumaramo zemljom sa neodsečenim pupčanim vrpcama pokušavajući da spoznamo sebe kroz meso i kost, tražeći surogat materinstvu. To lutanje savremenog čoveka je paradigma u mojoj umetnosti. Svi crteži iz ove serije su jedna vrsta emotivnog auto-portreta. Crtež je za mene život iznutra, tj. isključiva subjektivnost."

Vladimir Lalić