Postoji jedna praznina... kojoj smo zaboravili i ime i prezime. Po njoj zapisujemo pismom, starijim od pismenosti. Pismom žrtve i obrednika. Pismom, kojim se kroz telo žrtve urezuje obredna beleška na bezimenoj matrici. Upitamo li savremenika ili dalekog pretka za ime ove praznine, reći će nam da senjeno ime razgovara... više kao uputstvo za upotrebu negoli kao imenica....Uputsvo glasi... DASKA za SECKANJE... Krenemo li dalje... da ispitujemo rodoslov imena, o kojem se razgovara dok se samo ime nikada ne izgovara, dospećemo u predele porekla, nad kojima je, kao žrtva, prinesen zaborav. Kada se to desi... kad se na prazninu prinesezaborav, prisećamo se čak i onih stvari kojih se sećanje pri obrednom žrtvovanju odreklo. Pred nama je profani predak oltarske ravnine,tabula, koja je nad sobom izvršila obredni zaborav... da bi nam ponovo postala... svakodnevno bliska. Između obrednika i dželata stoji pravilo.Obrednik slovo žrtvuje da bi o njemu pevao,dželat, da bi ga zatro.11-og septembra, na Usekovanje glave Sv. Jovana Krstitelja.

Jovan Maričić,
Canberra 2015.

Malo pažnje. Želim da kažem par reči. Ne zbog toga da ne bi ispalo kako sam došao iz Beograda bespotrebno, a ni zbog toga što sam čuo da bi i Nenadu Bračiću prijale neke uvodne reči, već zbog toga što je ovo prilika da se uputi jedna jasna poruka koja objašnjava ovu situaciju. Situaciju ove izložbe. A kakva je to situacija. Postoje loše i dobre strane ovakvih izložbi. Vidite, loša strana ove situacije je to što večeras ovde nema crvenog tepiha, nema političara, nema njihovih zamenika, nema nikoga iz ministarstva kulture, a ni njihovih zamenika i izaslanika koji bi pratili ili, kako se to kaže stručno, evaluirali scenu za koju daju pare (?) odnosno bogato finansiraju. Nema nikoga iz muzeja i gradskih galerija, nema kustosa, novinara i radoznalih intelektualaca. Nema medija, kamera, reporterskih kola i mikrofona, nema tajkuna, japija, hipstera i nema kolekcionara. A zašto svih njih nema? Nema para ili nisu dali pare da bih ih videli ovoj izložbi.

Mi koji smo se ovde skupili, mi smo druga strana medalje. Svi vi ovde vi ste deo te scene koja se zgusnula u svojoj potrebi da sačuva znanje i kreaciju. Zato sam uveren da ova umetnost i ova scena koja ima ovakvu publiku i koja na ovaj način poznaje stvari nikada neće umreti. To je snaga umetnosti. A to je snaga znanja i verovanja u umetnost.

A sama izložba? Vama ovde prisutnima sve je naravno jasno. To je umetnost koja je proizašla iz tradicije ready made-a i Dišanove potrebe da promeni stvari, da ukaže na suštinu uloge kulture u civilizaciji. Ali Nenad Bračić ne sledi tu, već previše eksploatisanu liniju ekonomije umetnotosti. Naprotiv, on je zagovornik one najsofisticiranije diskurzivne linije koja afirmiše prefinjenu duhovitost i humor, kao u delu "Kralj i kraljica" (Raša i Keka). Zato smatram da su ova dela, ne pojedinačno več kao celina, malo ili veliko remek delo. Nenade, hvala ti na tvom doprinosu razvoju civilizacije koju smo samo mi videli i radovali se.

Slavko Timotijević,
iz govora na otvaranju izložbe

Nenad Bračić je bio korisnik Fonda mladih za podsticaj stvaralaštva Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS). Početkom 1995. pokreće "Metafizički muzej" kao oblik sopstvenog preispitivanja i pomeranja granica komunikativnosti umetničkog jezika, a najvažniji ciklusi "Metafizičkog muzeja" su: Fotografija 1980-1985, Priča o kremzarskom nalazu, Žrtvovanje, Predmeti nepoznate namene, Prilozi za Metafizički muzej, Metafizička biblioteka, Foto-kino oprema, Do You remember Me, Daska za seckanje. Uređivao je i pisao kolumnu "Prilozi za Metafizički muzej" u časopisu "Beorama". Učestvovao je na Interbalkanskom simpozijumu lepih umetnosti na Samotraki, Grčka. Realizovao je niz autorskih projekata. Tokom 2001. organizuje foto-sešn "Ikar nad Belom Crkvom". U okviru Jesenje izložbe 2003. u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu imao je autorsku izložbu "Grad-Đubrište-Zamak". U Čačku je na XI Prolećnom analu 2007, u okviru tradicionalne manifestacije "Disovo proleće" dobio nagradu Gradske biblioteke "Vladislav Petković-Dis". Iste godine u Beloj Crkvi osniva Gradsku galeriju i realizuje u njoj niz izložbi. U napuštenoj fabrici "Pobeda" u Beloj Crkvi 2013. osniva Internacionalnu umetničku akciju "Agora" i organizuje više umetničkih kolonija na kojima učestvuju i domaći i strani umetnici. Živi i radi u Beogradu i Beloj Crkvi.