Dobro Marić svoje slikarstvo razvija tokovima skladnog i logičnog kontinuiteta još od vremena prekretnice dve poslednje decenije XX veka. Od tada, tokom tih kardinalnih devedesetih godina, ovaj umetnik je konstantno tražio i iznalazio "adekvatan" iskaz odgovarajući na specifičnu atmosferu epohalne krize – ne kao sledbenik glavnog toka umetničkih aktuelnosti, nego kao tihi i pouzdan svedok vremena. U slikarskom smislu večito je težio ostvarenju ideala autentične pikturalne strukture. Stoga su sadržaj, anegdota, interpetacija viđenog – uvek bili drugorazrednog značaja. Čak ni njegove figuracijske predstave iz pomenutih devedesetih nisu direktno reprodukovale ili interpretirale stvarnost. Marić je, težeći autentičnoj slici, iznalazio i beležio traumatični senzibilitet "slika žalosnih doživljaja" tog doba.  U takvim okolnostima ovaj umetnik je večito nastojao da ostvari zasebno likovno delo. Svojevremeno, studiranjem na novosadskoj Akademiji umetnosti je sebi obezbedio solidne predispozicije, te je mogao da u svim medijima kojima se bavio i izražavao uspostavi primarnu strukturu: njegov crtež je zasnovan na dominaciji linije; grafika na poštovanju kompleksnih tehničko-tehnoloških zasebnosti, slikarstvo na sintezi likovno-pikturalnih elemenata (linija, boja, materija). Porivi iz svakodnevlja nametali su poneku tematsku opredeljenost te su slikarski ciklusi i izložbe imali "upućujuće" naslove, poput "Otvaranje petog pečata", "Ptice" i slično. No, uvek se radilo o metaforičkim polazištima, o simbolici kojom se tumačila rigidnost stvarnosti, te je Dobro Marić sve svoje teme obrazložio autentičnim likovnim jezikom: polazeći od stvarnosti sveta on je dospevao do autentičnog - sveta slike.

I povodom ovih svojih najnovijih slika, sada već potpumno apstraktnih, slikar govori kao o razrađenom motivskom kompleksu "ptica". Iako u izvornom obliku i fenomenološkom smislu na njegovim ostvarenjima nema ni jedne naslikane ptice, ovde postoji titrava ideja leta, nadletanja, pa čak i pogleda odozgo… Taj ceo ciklus ciklus slikan u periodu od 2011. godine do danas je, kao i sve inovativne pojave u Marićevom slikarstvu, formiran postupno, logičnim i skladnim preoblikovanjem predhodnoih rešenja. Od asocijativne apstrakcije Dobro Marić je dospeo do autentičnog apstrakcijskog slikarstva. Potencirajući važnost i dejstvenu snagu linije i poteza, boje i kolorita, "pretvarajući" boju u slojevito građenu materiju, dospeo je do slike čiji je sadržaj  formiran likovnim elemenatima. Takva slika više ništa ne predstavlja - do sebe samu. Slikar je poput svojevrsnog "specijaliste u svojoj struci" uspeo da ostvari zasebnu pikturalnu strukturu, da uspostavi poseban likovni organizam, da ostvari sliku-biće koja funkcioniše zahvaljujući krvotoku boje i nervaturi linija. Tako je slikar Marić dosegnuo autentična načela modernizma – stvorivši na platnu novu, nezavisnu i jedinstvenu stvarnost slike. Ta stvarnost podrazumeva i jasno definisan koncept u kojem zadatak slikara nije da na svom platnu ostvari iluzionističku predstavu i izgled određenih prizora. Jedan od najznačajnijih modernističkih teoretičara Klement Grinberg je zagovarao "čišćenja" slike/slikarstva i izbegavanja bilo kakvih priziva slike sveta – jer, slikarstvo poseduje ekskluzivnu osobenost koju ne poseduje ni jedna druga umetnost. To je površina, ravnina, ploha. Iako je u teorijski diskurs uvedena tokom šezdesetih godina proteklog veka Grinbergova teza, iako prilično radikalna, ostala je važeća sve do naših dana. Komentar tog stava dao je Denegri, po kojem "Ideal autonomije umetnosti Grinberg vidi u tome da svaka umetnička disciplina – a on će to pre svega zahtevati za slikarstvo – izgradi i dosledno poštuje svoja i s drugim disciplinama nezamenljiva izražajna sredstva i postupke označavanja", a Filiberto Mena potom razrađuje posledice, jer: "umetnost ima pravo na zasebnost ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila primer drugim znanjima i drugim praksama".

U ovim slikama Dobra Marića više nema interpretiranja stvarnosti, sve je svedeno na osnovne likovne elemente, na bojene površine. Osnovna karakteristika tog novog ciklusa jeste – nepatvorena sloboda slikanja. U slikama koje su nastale posle 2011-te godine Marić reafirmiše postupak akcionog slikarstva i uspostavlja koncept apstraktnog ekspresionizma kao personalnog odgovora izazovima savremenog sveta i umetnosti. Umetnik jednostavno "priznaje" da mu u potpunosti odgovara stvaralačka "formula" velikog Džekosna Poloka i njegovo umetničko ponašanje, slikarska akcija, spontana gestualnost, uspostavljanje slobodnog protoka boje, te specifično "polokovsko" razlivanje, curenje i taloženja boje… Primenjujući takav postupak Dobro Marić se činom slikanja i samom slikom, približava prirodnim stanjima i fenomenima. Na taj način ovaj umetnik najdirektnije i najefektnije iskazuje sopstvenu prirodu, vlastiti ljudski i umetnički karakter, razotkriva stanje sopstvene svesti i ispoljava snažnu ekspresiju. Istovremeno, on ovim ciklusom potvrđuje da je umetnik u zrelom dobu, da je rukovođen sasvim serioznim umetničkim razlozima, da je slikar koji s(a)vesno i kontemplativno promišlja svet i vreme u kome živi i stvara, da je autentični umetnički protagonist našeg doba.

Sava Stepanov