Na kraju, posle brojnih dogovora i kovanja planova za avanturu kosmičkih razmera, odvažila se samo nas četvorica: Miša Sirijus, Car Fotograf, Dejan Horor i ja, Sigma Zapisničar. Presudna je bila Dejanova rečenica: Kakav sam to ja pisac horora kad nikada nisam bio u Đavoljoj Varoši?! Potrpali smo u starog belog Golfa šatore, vreće za spavanje, bezbroj drangulija neophodnih za logorovanje koje Miša uvek drži na gotovs, čak i malu drvenu hoklicu koja obezbeđuje predivan osećaj udobnosti u divljoj prirodi, hranu, vodu, kako se ispostavilo kasnije u nedovoljnim količinama, raznorazna pića u dovoljnim količinama, malu metalnu skaru za odbranu od zlih sila gladi u bespućima vasione, i krenuli iz usijanog grada u neizvesnost.
 
Put nas je vodio kroz Mramor, Merošinu, Prokuplje... Zasta­jemo da kupimo svež paradajz, ljutu papriku, krastavac, šljive i lubenicu, uz koju, zahvaljujući Carevom šarmu, dobijamo besplatno od zgodne seljanke beli luk, neophodan za rasterivanje demona, đavoljevih slugu, drakula i lepih žena. Manje od dva sata vožnje trebalo nam je do table na kojoj je pisalo Prirodni spomenik ĐAVOLJA VAROŠ pod zaštitom je zakona. Nije nas obespokojilo to što je tabla bila izbušena mecima iz malokalibarskog oružja. Hrabro smo uzeli svoju opremu i pešice prevalili poslednji kilometar. Car zapaža kako su od njegovog poslednjeg boravka naprav­ljeni drveni mostići, brvnara, klupe, trospratne kućice za ptice... Institut za ispitivanje ruda otkopao je brojne rupe iz kojih se slivala u rečicu, crvenu od minerala gvožđa, voda otrovna za piće, a, kako kažu malobrojni turisti,  lekovita za kožu i oči.