Čitanje promišlјenog, a ništa manje emotivnog crtačkog opusa Miša Filipovca, nužno se odvija na dve ravni – značenjskoj i likovnoj.

Semantika slike je konfigurisana dosledno sprovedenim animalističkim ikonografskim repertoarom, postavlјenim u kontekst čovekovekovog odnosa prema Prirodi i njenom životu, personifikovanim u liku srne i srndaća. Umetnik je putem poetičnog narativa poentirao čovekovu ambivalenciju, polazeći od egzistencijalnog utemelјenja jedinke, koja nikome ne smeta, nikog ne ugrožava, a predstavlјa pojam lepote i lјupkosti, ponosa i osetlјivosti, inteligencije i plašlјivog opreza, koji se može pretvoriti u poverenje, ako za to ima uslova, da bi ovu idiličnu metaforu u neposrednom susretu sa čovekom odmah pretočio u stanje haosa i smrtne opasnosti. Vinovnika tog užasa prepoznajemo u čovekovoj suženoj svesti emotivno nedorasle jedinke, u njegovoj agresivnosti i netoleranciji prema drugosti. U infantilnoj potrebi - koju pravda sportskim podvigom, a u stvari je atavistički deformitet razloga pralovca - da se okruži podsećanjem u vidu trofeja.

Linija razvoja ovakve situacije je surovo logična – ishod je rat. No, dramatika rata se volšebno preobražava u prizor dečjih igara, gde lјudi sa opasno razornim oružjem postaju olovni vojnici, a srndać se pretvara u Bambi-igračku, neuništivu ikonu naših detinjstava. On mirno stoji usred kovitlaca, ne pokazujući da ga se to uopšte tiče. Ovako situirana drama nema rasplet, jer se vreme zaustavilo pre njenog prirodnog kraja, kakav god on bio.

Filipovčevo crtačko umeće predstavlјa se u vidu izuzetno fleksibilnog organizma, koji bogati likovni jezik i sredstva rada prirodno i nesputano koristi prema diktatu autorove intuicije i lične vizije. Subjekat svake likovne rečenice je potez, pravi eksponent crtačevog nerva, koji u stopu prati umetnikove mentalne vežbe. Variranjem poteza, od najkraćeg, svedenog na tačku, do lirski produženog, od žustrog i nervoznog do mirnog i racionalnog, u sprezi sa sredstvima, kao što su grafitna olovka, pastel, flomaster, četka, akvarel, tempera, kolaž, Filipovac u svakoj kompoziciji oblikuje ona njena svojstva, koja se nameću kao najbitnija: svetlost, prostor, psihološko-dramski momenat.

Različitom gustinom poteza i bojom, umetnik znalački insinuira doba dana, ali i stanje spokoja, odnosno napetosti, praveći upečatlјivu razliku između idilične, pastoralne scene i scene pomućenih strasti. Podjednakom lakoćom postiže kontemplativni, vanvremeni trenutak. Kompoziciju uvek smešta u prostore predela, čija unutrašnja kohezija znatno varira, od čvrstog, gotovo realnog oblikovanja, preko diskretnih naznaka, do kaleidoskopskih fraktala, čime zadobija metaforička svojstva.

Filipovčeva čudesna poetika se zasniva na lakoći i vidlјivoj spontanosti izvođenja, na svojstvu poteza, koji nalikujući notnom sistemu, komponuje melodiku složenog, sonatnog sastava.

Vesna Todorović