U velikoj raznovrsnosti umetničkog izraza u celokupnom Crnčevićevom opusu izdvajaju se određeni "tokovi" – postojani, neprekinuti i vrlo duboko utemelјeni i prisutni u njegovom nesumnjivo slobodnom, otvorenom i nesputanom umetničkom izražavanju.

Najupečatlјiviji "tok", u kome preovladava izraz stanja teskobe, nepronađenosti i bezizlaza, i u doslovnom, prostornom, i u prenosnom, simboličkom smislu, prisutan je još od ranih grafika "Kosmogimnastičari" (1975) do poslednjih skulptura "Kompresije vremena". Paralelno s tim, prisutan je i sasvim suprotan "tok" lirskog i poetičnog duha, u nizu skulptura na kojima je na izuzetan način ostvareno (u)obličavanje uzvišenosti pesničkog nadahnuća (Glava pesnika) i monumentalizacija stanja bliskosti (Dve glave).

Sasvim izdvojen, ali veoma izrazit i postojan "tok" je Portret Solženjicin koji je, prema rečima samog umetnika, nastao "kao reakcija na muku i sputavanje – na neslobodu", kao (pod)sećanje na Solženjicina koji je neumolјivo kritikovao podjednako bezdušnost (sovjetskog) režima, kao i ispraznost (američkog) materijalizma zbog njihove duhovne pustoši. Portret Solženjicina u Crnčevićevoj umetnosti postaje simbol (nemog) prkosa i rečitosti ćutnje. Dostojanstvenošću lika, u ubedlјivom izrazu stanja bezvremenosti, ove skulpture otelotvoravaju ideju neuništivosti duhovne snage čoveka.

Prepuštajući se veoma raznovrsnim, i na prvi pogled skoro nepovezanim idejama u svom umetničkom stvaranju, Crnčević prelazi "put" od ideje nemog užasa i izraza teskobe, do ideje (nemog) prkosa i (tihog) otpora; od stanja užasnutosti do stanja duhovnog spokoja i nepokoleblјive vere u snagu i preobrazitelјsku moć duhovnog života, ne samo pojedinca već i celog društva.

Stalno previranje ta dva umetnička pristupa, dve poetike, dva stanja duha, koji se ne potiru, niti jedan drugog poništavaju, već, naprotiv, naizmenično se smenjujući jedan drugog podstiču, doprinelo je stvaranju izuzetno sadržajnog i raznovrsnog umetničkog opusa, koji je nesumnjivo obeležio savremenu umetničku scenu druge polovine 20. i početka 21. veka.

Đorđije Crnčević (Dupilo, 1941 - Beograd, 2013) je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, odsek vajarstvo, a poslediplomske studije je završio u klasi prof. Miodraga Popovića. Bio je član ULUS-a i član grupe 10+. U zvanju profesora na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu predavao je nastavni predmet Vajanje. Pored vajarstva bavio se i grafikom i slikarstvom.

Skulpture u slobodnom prostoru: "Pesnik", 1975 (Danilovgrad, Crna Gora), "Dve glave I", 1978 (Sokobanja), "Dve glave II", 1978 (Beograd), "Portret pesnika", 1981 (Portorož, Slovenija), "Totem", 1989 (Kikinda), "Jahač", 1999 (Sremska Mitrovica), "Dva pesnika", 2008 (Karan Sebes, Rumunija), "Glava pesnika", 2011 (Apatin).

Autor izložbe je dr Rajka Bošković, kustos Zbirke skulpture Muzeja savremene umetnosti.