Posebno izdvajamo „Svadbu u Peći” iz 1953. gde se oseća uticaj pompejanskog slikarstva po raskošnim crvenim akcentima u okviru harmoničnih oker i plavih površina i tonova koji učestvuju u gradnji jedne veoma poetične, lirske atmosfere. Logično, jer je slika  nastala neposredno posle putovanja po Italiji gde je mogla da se upozna sa likovnošću pompejanskog slikarstva. 

Prvo javno istupanje na likovnoj sceni Majda Kurnik je imala 1951. godine zajedno sa grupom “Samostalni”, čiji je član bila a koja je imala za cilj oslobađanje od kanonizovanih normi slikanja i izlaganja. To je bilo vreme u kome su se sukobila dva načina razmišljanja: jedno, koje je insistiralo na socrealističkom načinu slikanja i drugo, naklonjeno slobodnijem viđenju umetnosti  čiji je pobornik i sama bila. Posle tri održane izložbe, grupa se raspala a Majda je nastavila da deluje najpre samostalno a potom je predstavljala istaknutog člana beogradskog kruga likovnih stvaralaca.

U delima Majde Kurnik, u svim fazama njenog stvaralačkog opusa, oseća se neki tragični prizvuk života. Forme je tretirala vrlo realistički, oblik je pojednostavljen a njena dotad zagasita paleta, povremeno je osvežena svetlijim tonovima. Posedovala je veoma jak osećaj za materijalizaciju likovne ideje koju je nosila u sebi i koja će je pratiti tokom celog umetničkog stvaralaštva. Od običnih stvari na tamnoj pozadini gradila je uzbudljivu plastičnu celinu što se može primetiti na slikama poput „Velika slikarska mrtva priroda“, „Rakovi“, “Polica“ i druge.

Od 1960-te pa do svoje smrti, Kurnikova je izmenila odnos prema slici pa tako počinje da stvara dela slobodnog, širokog i uskovitlanog poteza kao i zasićene fakture čime obogaćuje likovnu strukturu dela. Formati postaju veći a centralni motiv čine izdužene pojedinačne ili grupisane figure ljudi - mesečari, arlekini, pajaci, mađioničari, muzičari, portreti dragih joj ljudi, autoporteti. Nesreću i tragiku života koji je u njoj tinjao još iz rane mladosti, zadržavala je u sebi. Na nekim od ovih kompozicija, Majda svoje traume i košmare koji su je proganjali, prenosi na platno, dok je na drugim sećanje na rat potisnuto ali je prizvuk oporosti i melanholije u njima i dalje prisutan. Bogat kolorit u kojem primat imaju plavi tonaliteti iz prethodne faze, ustupa mesto dominantnoj tamnoj gami koja odlikuje kompozicije nastale tokom druge polovine šezdesetih godina, kada je bila fascinirana delima iz Pikasove plave faze, ružičastim periodom Oskara Kokoške a naročito delima El Greka.

Na dela El Greka, Velaskeza i Zurbarana, usmeravana je još iz studentskih dana zahvaljujući učitelju, Milu Milunoviću, koji je svoje studente upućivao da rade po njima. Njihov uticaj se nesumljivo oseća u njenim radovima po koloritu, ekspresivnim izduženim figurama, naglašenim kontrastima svetlih i tamnih površina i ekstatičnom komponovanju figura po dijagonali.

Najupečatljivije slike na izložbi iz ove faze su „Autoportret sa kapom od papira” iz 1962., „Poljsko cveće” iz 1964. i „Žene sa ogledalima” iz 1965. Za poslednju pomenutu sliku sačuvana je i skica, urađena temperom, po kojoj je slika preneta na platno. Predstavljene su dve žene u intimnom trenutku ulepšavanja a sećanja na egipatsku civilizaciju, Pompeje, renesansu Paleologa, Majda transponuje u likovno autentičnu priču. 

Poslednje godine svoga života Majda Kurnik je provela boreći se sa bolešću koja se odrazila i na njeno stvaralaštvo, tako da nastaju gotovo lebdeće figure koje gube vezu sa realnošću i imaju prizvuk snoviđenja, tu su zatim razne predstava đavola, nadrealnih životinja, deformisane ženske figure... Ovo su slike ekspresivnog naboja koji prima vid egzistencijalnog krika, uskovitlanog, kratkog poteza što se direktno uočava na slici „Leteća figura III” iz 1965.

Interesovanje za opus Majde Kurnik počinje tek mnogo godina nakon prerane smrti umetnice. Jedan od razloga je njen veoma kratki životni i slikarski vek jer je za nepune dve decenije, koliko je aktivno stvarala, ispričala svoju slikarsku priču. Drugi naravno, leži u činjenici da za to vreme nije stigla da zaokruži delo koje je ostavila iza sebe i koje je ostalo nedovoljno proučeno i razjašnjeno. Dobri poznavaoci likovne umetnosti, visoko su je cenili kao umetnika ali, kako je vreme prolazilo, Majda je postepeno padala u zaborav. Zato ostaje na današnjoj generaciji istoričara umetnosti i likovnih kritičara da je postave na mesto u srpskoj istoriji umetnosti, koje joj po raskošnom talentu i delima koja je ostavila, svakako i pripada.