"Jastučići" Elizabete Matorkić Bisenić, kao po njoj "odgovarajuća forma za tekuća pitanja svakodnevnice" nastaju od 1999. godine do danas. Pri tome svakodnevica nije bezazleni protok vremena, već kontinuirano prožimanje utisaka i uticaja, u širokom rasponu, od prigode do prinude. Sposobnost umetnice da u deliću trajanja primeti opšte pravilo, omogućilo je nastanak prve  serije objekata-jastučića "Ja sam preglavni". Naime, objekti od sunđera malih dimenzija izrezani su tekstom, kratkim sekvencama, transkriptima razgovora iz slučajnih životnih situacija.

Sekvenca po jastučetu, koju čini uglavnom po par iskaza dvoje učesnika. Iskazi se kreću od rasprave za svojinu, preko, suprotno-zajedništva, opet borbe za predominaciju, međusobnog odbijanja i niza sporova, do svojatanja intelektualnog dobra. Ponegde infantilan ton iskaza, kao da do apsurda dovodi konfliktnost socijalnog pozicioniranja, samo dotičući dnevnu politiku i govoreći o bazičnom u lјudskoj prirodi. Kroz jednostavne modele lјudskog ophođenja, suptilno je naznačena ona manje svetla strana priče o sazdaji sveta.

Tekst vidimo pomoću senke u unutrašnjosti jastučeta od tananog materijala. Jednostavni nizovi ili grupe jastučića odaju utisak čistote, mira, ali i asketskog reda. Red podrazumeva neophodni minimum dobrog ukusa, za skupa veoma sadržajan iskaz. Sama forma jastuka prva nas uvodi u sferu intime. Ona je, kao kontest, od suštinskog značaja za utisak neposrednog susreta sa autentičnom istinom. Ipak, to je kvalitativno različita, za ovaj utisak i samo delo konstitutivna "umetnička istina".

Postignuti balans između sna i nesanice, mira i nemira, istine i umetničke istine, uvodi nas u predele sopstvene imaginacije, gde se povodima pridodaju nizovi asocijacija, posredovanih slika iz sopstvenog iskustva. To svojstvo Gaston Bašlar naziva "imaginativnom aurom", svojstvom uspelih umetničkih dela. Nјegovo stanovište o imaginaciji, kao o određenom tipu "duhovne pokretlјivosti", praktično se pokazuje na primerima odnošenja sa svakodnevlјem kroz sve serije objekata-jastučića ("Ja sam preglavni", "Ja sam se zarekla", "Ja sam iz Beograda", "Ovo može, ovo ne može", "Odlično maco, odlično" i "Boli me") i šire delovanje Elizabete Matorkić Bisenić.

U rasponu od nagoveštaja do rudimentarne direktnosti, njen izrazito kultivisani izraz krije sposobnost da umetničkom procesu podvrgne gotovo sve iz sveta i života koji je okružuje, i bez izuzetka uverava da je po sredi nešto lično proživlјeno. To uverenje i pažlјivo odnošenje prema opštim i tzv. "malim temama" (provokacijama), sposobnost složenih strukturiranja, primeren i osvešćen postupak tvorbe, i pre svega osobena senzibilnost, izdvajaju ličnost Elizabete Matorkić na domaćoj umetničkoj sceni.

Milan Ristić