 NOVI SAD. Mali likovni salon predstavlja od 8. do 20. februara 2016. skulpture Vere Stanarčević (1953, Beograd). Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek vajarstavo. Bavi se skulpturom, crtežom i dizajnom. "Suverena u manipuliaciji materijalom, Vera Stanarčević metal (plod zemlјe čije srce je vatra sama) čini lakim, paperjastim." (Nikola Šindik)
Prošavši kroz Grad u Nigdinu (svoje prethodne cikluse radova), Vera uvodi motiv lјudi i ptica, organizovanih u čvrste strukture koje, tako, naglašavaju njihovo neprisustvo – oni postaju prizvani u postojanje preko senki, koje ovaj put bivaju integralni deo umetničkog ovaploćenog iskaza, čak, njegov noseći, klјučni deo. Sada, ovom novom likovnom operom, umetnik se okreće prevashodno senkama, kao primarnom prostoru, gde je materijalno delo (ograničeno parametrima visokog zanata) hotimičan i svrsishodan povod, sa jasnim predumišlјajem, da se razigra prostor artikulisan izazvanim senkama i, tako, raskrili i (do)definiše nutrina likovne metalne mašine. Prostor senki je promenlјiv, zavisno od mešavine svetla (prirodnog i veštačkog) i uvek tačan i, bar u teoriji, beskrajan. On je istovremeno, eksplorirana anatomija vajarskog predloška, ritmizovana svetlosnim pulsom, kao i beskraj sve-mira umetren u konačnost pogleda.
Suverena u manipuliaciji materijalom, Vera Stanarčević metal (plod zemlјe čije srce je vatra sama) čini lakim, paperjastim, formom mu dodajući tustost, kada smatra da je to potrebno. Ne libi se da, na prvi pogled, njen "proizvod" može imati i privid dekorativnog, jer i tada, on artikuliše okolni prostor u naizgled laganu misao o sveprisutnom odsustvu. No, ono što je odlika samo velikih majstora, to je da prazan prostor dobije status noseće mase, koji, tako, posebno određuje i fundira skulpturalni objekat. Vera to uspeva, koristeći prostor sa potencijom beskrajnog prostiranja, koji dobija status klјučne ravni za čitanje njene likovne pripovesti.
S druge strane, koristeći zid galerije kao spolјni svet unutrašnjeg sveta svojih objekata, kao ekran na kome se emituje "film" gde zidna skulptura ima status projektora, umetnik celi galerijski prostor artikuliše u jedinstveno umetničko delo, likovni ambijent, zaokružen okom posmatrača koji svojim kretanjem, promenom ugla posmatranja, "dorađuje" predstavu u ovom jedinstvenom pozorištu senki.
Na koncu ovog senčenja rečima, sasvim je jasno – granice Vere Stanarčević, njenih svedočenja o traganju za dokazima svetla, granice su vaselјene, bliske i (kao duša) nepoznate.
Nikola Šindik |
