 Mali likovni salon, Novi Sad. Januar - februar 2007.
Najčešća osnova ovih kolaža je modna ili reklamna fotografija. Naravno, umetnik tu osnovnu sliku destruiše, brutalno iseca delove realističkih predstava i aplicira sasvim neočekivane fragmente i sadržaje "preuzete" iz drugih fotografija, ili iz drugih medija (slikarstvo, reprodukcije umetničkih slika i skulptura).
   U tokove savremene crnogorske umetnosti Marko Musović se uključio početkom osamdesetih godina, kada se posle okončanja školovanja u Zagrebu (1983) vratio u Nikšić. U tadašnjoj jugoslovenskoj umetnosti to je vreme punog zamaha postmodernističkih tendencija, onih tendencija koje će umetnost osloboditi obaveznosti prema ideji permanentnog progresa, a umetnici će se posvetiti preispitivanju i reviziji vlastitih i istorijsko-umetničkih stavova, pokušavajući da u iznađu adekvatne odgovore izazovima jednog vremena koje je, tiho i potmulo, nagoveštavalo epohalnu krizu. Danas, uz obezbeđenu vremensku distancu, postala je potpuno jasnom činjenica da je jugoslovenska „umetnost osamdesetih“ mnogo toga anticipirala. Tada oslobođeni umetnički subjektivizam je u slici, jezikom i sadržajem, adekvatno reflektovao karakter jednog sasvim specifičnog vremena. U takvom okružju Musović će se baviti apstraktnom slikom snažne hromatske zvučnosti. On će svoju sliku zasnovati na primarnosti likovnih elemenata a način kazivanja će odslikavati umetnikovu tadašnju senzibilnost i sposobnost da „ilustruje“ svet u kome živi i stvara. Ubrzo će Marko Musović, tokovima kontinuitetnog razvoja vlastitih pikturalnih ideja, dospeti do jednog odista karakterističnog i sasvim personalnog iskaza. Njegova slika se delimično odvaja od zida i „izlazi“ u prostor. U postmodernističkoj, tačnije: novoslikarskoj koncepciji, takva pojava nije retkost. Oslobođeni subjektivizam je doneo prave izlive strasti i osećajnosti čiji je poetsko - ekspresivni, i u suštini, eterični karakter trebalo reifikovati, učiniti stvarnim, postojećim i opipljivim. I u Musovićevim slikama slikane površine se materijalizuju, čak postvaruju, te postaju delovi čudesnih reljefnih ili čak autentično prostornih kompozicija... No, u tim slikama-instalacijama, Musović će zadržati autentično pikturalni karakter - jer su sve te različito rasprostranjene površine sačuvale autentičnu pikturalnu struktuiranost (boja, linija, materijalnost namaza, pikturalna taktilnost)... Tako će ovaj autor, kako je to dobro zaključio Dragan Radovanović: „definisati sliku kao posebni realitet“... Na ovoj izložbi Marko Musović nam se predstavlja serijom „klasičnih“ kolaža. Kombinovanjem isečenih fotografija, bojenih papirnih površina i oslikanih autentično slikarskih fragmenata, Musović formira kultivisane likovno-vizuelne celine. U tim kolažnim kompozicijama ponuđeno je mnoštvo sadržinskih, plastičkih i poetskih elemenata. Iako, u krajnjem smislu ovi kolaži jesu nezavisne likovne strukture, oni - prvenstveno zbog prisustva fotografije i njenih direktnih sadržinskih naznaka - poseduju određenu dozu anegdotičnosti. „Prizori“ što se nagoveštavaju u strukturama Musovićevih kolaža bliski su atmosferi dinamičnih televizijskih spotova ali i ukupnoj savremenoj „ikonosferi“ (M. Porempski) koja je zasnovana na dominaciji mnoštva slika „primenjenih“ vizuelnih značenja. Najčešća osnova ovih kolaža je modna ili reklamna fotografija. Naravno, umetnik tu osnovnu sliku destruiše, brutalno iseca delove realističkih predstava i aplicira sasvim neočekivane fragmente i sadržaje „preuzete“ iz drugih fotografija, ili iz drugih medija (slikarstvo, reprodukcije umetničkih slika i skulptura). Tako umetnikova misao napušta područje precizno interpretirane realnosti i zalazi u područje autentično likovnih struktura, onih tvorevina koje više ne odslikavaju viđeno nego odslikavaju umetnikovo stanje svesti. Kolažna slika više nije tek interpretacija stvarnosti nego je odsev unutarnje umetnikove osećajnosti, njegove senzibilnosti i personalnosti. Pri tome, Musovićeva likovna misao je emocionalna i stastvena ali je kristalno jasna i precizna. Istovremeno, ona je i primenjljiva. Jer, baveći se ljudskom egzistencijom umetnik filozofira svakodnevlje, uspevajući da nas uveri u mogućnost duhovnog prevladavanja opšteg osećanja epohalne i trajajuće krize koja nam se sudbinski nametnula u ovim našim prostorima krajem prošlog i početkom novog veka. Sava Stepanov
Marko Musović (Nikšić, 1958). Akademiju likovnih umetnosti završio u Zagrebu 1983. godine i od tada je član Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske, a od 1992. je i član Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore. Školsku 1987/88. proveo je kao stipendista španske vlade na akademiji San Fernando u Madridu. Od 1985. do imao je dvadeset izložbi i to u Zagrebu, Madridu, Beogradu, na Svetom Stefanu, u Kragujevcu, Prištini, Peći, Kosovskoj Mitrovici, Kruševcu, Parizu, Nikšiću, Herceg Novom, Apatinu, Somboru, Vrbasu, Baru i Budvi. |
Akademija umetnosti, Novi Sad. Oktobar 2006.
Kako smo upali u književnost? Svako ima svoj odgovor, neko kao čitalac, a neko i kao pisac. U dvanaestoj svesci Nove serije Gradine uskačemo u književnost našeg suseda, uskačemo u savremenu makedonsku književnost. Ova sveska Gradine…
Zgrada Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Dunavskoj 37 nedavno je gotovo u potpunosti renovirana, a izlagačka sezona u ovoj ustanovi zvanično je otvorena velikom retrospektivnom izložbom Mire Brtke. Renoviranje je započeto u avgustu, a ukupna vrednost…
