Pred slikama Milutina Obradovića stojimo kao da smo se probudili usred čudesnog sna. Trlјamo oči u nastojanju da bolјe vidimo i prepoznamo prizore ispred sebe. Na svim slikama je prisutna figura konja (najčešće samo vrat i glava). Iako Obradovićevo slikarstvo nije apstraktno, nego figurativno, osim glave konja (sa izražajnim okom, grivom, njuškom i ušima, tek na dve slike je ceo konj, na jednoj čak i dva), gotovo da nema drugih figura. Prisutni su brojni cvetovi, kao i druge bilјke, raskošnih boja i oblika, više imaginarni, nego realni. Nalaze se na mestima gde ih ne očekujemo: kao da su ukras na ularu ili u grivi konja.

Pejzaž je takođe nestvaran. Više nalik na draperiju i ornament, nego na prirodno okruženje. Takve su i boje: plamene, drečave. Od Frojda na ovamo raspravlјa se o snovima i njihovim tumačenjima. Jedna od najvećih nedoumica je kakvih boja su snovi. Snevač se najčešće ne seća boja, ili mu se čini da su snovi crno-beli. Ako prepoznaje boje – onda su one transparentne. Iako na platnima Milutina Obradovića vidim onirička obasjanja, neću se, ovom prilikom, upuštati u značenja i tumačenja snova. Ipak, kako sam zatečen, u tuđem snu, pokušaću da opravdam svoje prisustvo.

U jednom intervjuu slikar odaje svoju opsednutost konjskom figurom. Reč je o određenom konju, Bukefalu, konju Aleksandra Makedonskog. To je "konj s onog sveta koji jahača kroz san nosi do ostvarenja nadsna", ističe Obradović. Bukefal je konj koji se plašio sopstvene senke, pa i senki drugih, zato je bio neukrotiv, dok ga Aleksandar nije nadmudrio. I slikarstvo Milutina Obradovića je bez senke. Prisetimo se psihoanalize: odsustvo senke je karakteristično za ličnosti koje svesno "ja" ne prihvataju. Što bi značilo da im je primarno nesvesno "ja". Ali ne ono jungovsko, svačije, "tamno ja", koje je osnova za arhetipski pojam senke i kosmogoniju simbola, za mnogo toga zlokobnog, od čega zaziremo i strahujemo.

Obradović ne odbacuje u potpunosti svoj svesni ego, ali mu ne dopušta da dominira. On je prisutan u naslovima ovih slika. Oni su, najčešće, implicitni: "Nađena nit", "Naiđu dani prve lјubavi", "Nemoj izaći iz tog detinjstva", ali i pesnički: "Čežnja je ukras sa ramena", "Kad tebe branim od snova", "Kajanja se pažlјivo slušaju", itd. Otuda i naziv ove izložbe - "Dodir za lјubav". Nije slučajno, naravno, upravo pred 8.mart, Dan žena. A slikar je, uz to, i pesnik koji je svoje stihove i strofe pretočio u slike. Umesto metafora pred nama su oniričke figure na slikama ovog izuzetnog crnogorskog slikara.

Zoran Đerić