Postavku izložbe, koju je autorka nazvala "SVET I VID", obuhvataju radovi različitih medija. Od tradicionalne tehnike ulja na platnu, preko kolaža, fotografije, fotograma, pa sve do video instalacije. Otvaranje izložbe će biti upotpunjeno performansom uz podršku dvoje gostiju – kikindskih muzičara Tamare Ristić i Dragana Grbića.

Šta bi videla i snimila fotoreporterka kriznih situacija iz prošlosti danas i ovde? Šta bi to zaista razlikovalo novo doba i prethodna vremena? Koje su razlike u vrednosnim sistemima? Ko bi se to uopšte danas zapitao? Ko može putovati kroz vreme unapred, unazad i postrance? Umetnik prokleti… Umetnica, tačnije rečeno u ovom slučaju.

Ova izložba predstavlja karusel ponuđenih mogućih odgovora i komentara na prethodna pitanja iz iskustvenog ugla Irene Kovač, umetnice najmlađe generacije. Svi izloženi radovi se mogu slobodno posmatrati konceptualno objedinjenim njenim radom pod nazivom "Svet i vid". Naime, (kao i drugim sugestivnim nazivima radova) umetnica nam inteligentnom igrom reči nedvosmisleno sugeriše preko potrebnu transformaciju ideoloških premisa (u poslednjih 25 godina) masovno reaktivirane tradicionalne i popularne mitologije kroz gnoseološku prizmu, u kritičko razumevanje sveta koji nas zaista okružuje (paradoksalno koristeći mitologem umetnosti kao sredstvo!).

Izvanredni kolaži Irene Kovač nesporno generacijski počivaju na logici remix&recycle kulture u kojoj je srećom odrasla. Koristeći stare fotokartone, stare fotografije, papire, dokumente, vešto kombinujući zatečene “likovne” intervencije vremena, diskretno intervenišući HB grafitom i belim akrilom, Irena junake svojih kolaža postavlja u epizode koje (kao i ona) i mi sami svakodnevno proživljavamo. Kontekstualizacija svake od "epizoda" je determinisana Hašekovskim sarkastičnim nazivima, političkom jetkošću anti-naci fotomontažera Džona Hartfilda, nadrealnom mizantropskom i hororičnom dramaturškom estetikom čuvenog kratkog filma "An occurrence at Owl Creek bridge" (1962), tj. filmske adaptacije priče Embrouza Birsa "A Dead Man's Dream",  kao i "dadaističkim" kompozicionim algoritmima majstora sovjetske elektronske muzike Jurija Morozova sa pesimističnog albuma "Погубить Человечество (1979). Bar ja tako vidim to što vidim, ako dobro vidim...

Pojednostavljeno rečeno, stavljajući se u ulogu kolaž-fotoreporterke krizne Srbije, Evrope i Sveta 21. veka i koristeći istorijski otpad za komentare novog doba, Irena ovom izložbom svoj vid „vidi“ tako da ukazuje da vidi ono što se i inače u svakom dobu vidi, svesna da malo ko hoće da "vidi" da vidi ono što se zaista vidi. Svet koji odvajkada biva isti, jednako dobar i pokvaren, jednako human i nasilan, jednako glup i pametan, jednako stran i neophodan umetniku da bi se od njega distancirao i da bi ga bolje sagledao iz jedinog dvorišta slobodnog uma… Unapred, unazad i postrance.

Što se kaže – i da se smeješ i da plačeš. I da se naježiš.

Dragan Matić