Da je ključna reč na njegovim slikama, ispred i iza svakog krajolika, sloboda, koja je bespredmetna i izvanprostorna, sloboda od svake prinude, od svakog zadatka. (...) Naslikane reči, govore o konceptualizaciji slike, o njenoj nevidljivosti, ili onostranosti, iza svakog njegovog pejzaža stoji nešto drugo, neki drugi pejzaž, kao neka nevidljiva suština. (...) Slike Dragana Jankova u svoj svojoj transparentnosti kao da skrivaju nešto, one su zagonetne. Postoji tu neki neuhvatljivi fluid, nečujna muzika koja lebdi iznad svakog pejzaža. Blagi nevidljivi vetar struji slikama, kao ovaploćenje sveopšteg pretapanja i prožimanja. Njegove slike su ugođajne, posmatrajući ih, osećamo zadovoljstvo. Dakle, u pitanju je neka vrsta iluzionizma, slika se ne bavi analizom, razlaganjem, nego sinestezijom, mešanjem različitih fluidnih elemenata koji afirmišu radost. (...) More je Draganova večita tema, zapravo pogled na pučinu, posmatranje mora iz sigurnog zaklona umetnikovog ateljea. Voda i svetlost, Sunce i Okean stoje nasuprot sitnim profanim predmetima svakodnevne upotrebe. (...) Slike su pune citata, puno je iskaza ljubavi, pre svega, prema modernoj umetnosti koja se otkriva kao realan utopijski prostor, ali ne kao prostor bekstva, nego kao jedini moguć i apsolutno bitan, u pitanju je neka vrsta zemaljskog raja u kome prebiva umetnik.

Slobodan Tišma,
iz teksta za katalog izložbe