Jasna Jovanov: Zaista jeste napravljen ključni iskorak, jer kolekcija Pavla Beljanskog nikad nije gostovala van granica zemlje, ni dok je postojala Jugoslavija, ni kasnije. Presedan u radu i veliki korak, koji je omogućen i zahvaljujući saglasnosti porodice Pavla Beljanskog, jer tako nešto nije predviđeno Darovnim ugovorom. Ali, ja mislim da bi tako nešto učinio i sam Pavle Beljanski.

Situacija da mi kolekciju izlažemo u jednom drugačijem okruženju nije nam bila nepoznata, jer smo pre par godina već napravili prvi korak, prema Beogradu. Smatrali smo da ta kolekcija treba da se vrati kući, da je Beograđani ponovo vide, da ih podsetimo ko je bio Pavle Beljanski i šta je značio njegov kolekcionarski rad za kulturu cele zemlje, posebno Beograda. (Kolekcija je i ranije bila u Beogradu nekih pet godina, između 1952. i 1957. godine; još ima, na sreću, Beograđana koji to pamte.) Želja nam je bila da vidimo kako ta naša kolekcija funkcioniše u nekom drugom okruženju. Pokazalo se kao sjajno, imali smo oko 13 hiljada posetilaca, što je apsolutni rekord na nekoj našoj izložbi. Još jednom se potvrdilo ono u šta smo i bili uvereni, da zbirka predstavlja veliki potencijal i da, bez obzira na želju Pavla Beljanskog da bude neprekidno izložena u ovoj našoj  kući, ipak treba  da izađe i predstavi se na nekom  drugom mestu.

Ideja da se kolekcija predstavi u Zagrebu nije nova, put do realizacije, do želje da dobijemo izložbu na najvišem nivou, bio je dug. Uslov je bio da se priredi izložba koja bi prikazala bar polovinu kolekcije - neprecizno je reći najreprezentativnijih dela, jer je cela kolekcija reprezentativna. Izbor je bio prilično komplikovan, ali konačni presek zbirke je napravljen uz pomoć profesora Zvonka Makovića i uz dogovor sa Umjetničkim paviljonom u Zagrebu. Mesto (Umjetnički paviljon) nametnulo se samo iz više razloga: većina naših slikara je izlagala tamo tokom  više od jednog veka od gradnje paviljona, na Proljetnom salonu i samostalnim izložbama tokom vremena i već to bio je dovoljan razlog da se vrate, makar ovako, grupno. Sa druge strane, ideju za osnivanje Paviljona dao je Vlaho Bukovac, s kojim imamo posebnu vezu, preko „Velike Ize“, poklona Pavla Beljanskog i njegovog zaveštanja povodom utemeljenja nagrade. Smatrali smo da je to najekskluzivniji prostor za ovako ekskluzivnu kolekciju. Projekat saradnje je zaokružen razgovorima sa Modernom galerijom i njihovom uzvratnom izložbom „Miroslav Kraljević i sledbenici“u Spomen zbirci. To je bio pravi potez: ta izložba pružila je ravnotežu našoj kolekciji i prikazala drugi deo celine umetnosti toga doba. Reč je o slikarstvu koje Srbija u to vreme, početkom 20. veka, nije imala.  

Art magazin: Reklo bi se da je ovom saradnjom  sa Zagrebom pomeren nivo tumačenja kolekcije. Prezentovana je u novom kulturalnom ključu, uprkos tome što je reč o nekad jedinstvenom, jugoslovenskom kulturnom prostoru. Šta to znači za kolekciju, da li vas to sad obavezuje na nova čitanja zbirke?

Jasna Jovanov: Naravno da će biti pomeranja, mislim da će se zbirka sve više čitati u okviru umetničkih kretanja u regionu. Imaćemo uskoro i naučni skup o Nadeždi Petrović, na kom će gostovati kolege iz Hrvatske i Slovenije, koji su se upustili u tu vrstu čitanja, razbijanja mita, fenomena posmatranog iz jedne tačke. Hajde da posmatramo iz različitih tačaka i dobijemo različite interpretacije. Sve one su validne, sve su dobre i obogaćuju naše znanje.

A dodala bih još nešto što je bilo jako važno za nas: izložbu u Umjetničkom paviljonu “Jutarnji list“ je uvrstio u pet najboljih izložbi u Hrvatskoj. To nam je  posebno drago, jer znači da je i javnost prepoznala vrednost i značaj izložbe, kao i te vrste saradnje. To je prva takva velika muzejska saradnja posle nekoliko decenija.

Art magazin: Zagrebačkom izložbom jedna zatvorena zbirka, kakva je kolekcija Pavla Beljanskog, dobila je dinamičnu dimenziju. Izazov je predstavljala i sama vizuelna prezentacija kolekcije, drugačija u odnosu na ono što svakodnevno gledamo u zdanju Spomen-zbirke. Jeste li uporedili ta dva prostora?

Jasna Jovanov: Naša zgrada je dobro napravljena upravo za ovu zbirku i za ideju koju je Pavle Beljanski imao, da se korak po korak ulazi u epohu, izlažući pojedina dela slikara, predstavljajući prvo autore, a posle, na spratu, grupišući ih po poetikama, po pripadnosti intimizmu, ekspresionizmu... Mi zbirku ne  prikazujemo po ustaljenim muzeološkim principima, po hronologiji i autorima;  u Zagrebu je drugačiji, jedinstveni prostor zahtevao i drugačiji pristup, čak mislim da je mnogo teže izložiti tako jake slike jednu uz drugu. Profesor Zvonko Maković je insistirao da se grupišu po fenomenima, po nekim ličnim celinama ili bliskim grupama i to je dobro izgledalo.

Art magazin: Nikad toliko slika nije bilo izloženo u jedinstvenom prostoru?

Jasna Jovanov: Nikad. Mi samo posredno znamo da je izložba bila izlagana u Somboru, kasnije i u Beogradu, ali i tada se radilo o zasebnim prostorijama. Ovako kao u Zagrebu - nikad. Morali smo da idemo na dve ključne tačke izložbe, „Veliku Izu“ Vlaha Bukovca  i „Doručak na travi“ Save Šumanovića. Između njih se odvijao ostali deo priče.

Ono što je nama bilo dragoceno -  to je činjenica da su pokazana impresionistička dela, početak 20. veka,  koji je u Hrvatskoj potpuno drugačiji. To je unelo jednu svežinu u tamošnji kulturni kontekst.

A usledila su i poređenja - Nadežda Petrović, Miroslav Kraljević, posleratno slikarstvo Dobrovića, Šumanovića i Konjovića, mada mi u kolekciji uglavnom nemamo njihova dela iz vremena neposredno posle rata, ali te paralele smo videli na Kraljevićevoj izložbi. Kada se slike stave na taj način, jedna pored druge, naglašavaju lični doprinos umetnika ili jednog prelomnog trenutka u srpskoj umetnosti.

Art magazin: Je li vama sad jasnije u čemu je magija,  zašto zbirka toliko privlači pažnju javnosti?

Jasna Jovanov: Nama je jasno da takva reprezentativna celina umetnosti jedne epohe znači veoma mnogo. Kolekciju je  napravio čovek koji je bio zaljubljenik u umetnost, umeo je da osluškuje i da sluša druge ljude, da napravi pravi izbor. Da je poživeo duže ko zna kako bi kolekcija izgledala, jer je neprekidno doterivao i upotpunjavao zbirku. Mislim da je posle ovih izložbi i samo interesovanje publike poraslo. A to je značajno.

Art magazin: Kolekcija Pavla Beljanskog jedna je od najvrednijih na prostoru bivše Jugoslavije, a i danas se, kao životni projekat srpskog diplomate i kao politički projekat tadašnje vlasti, čini uzbudljivom. Kakakv je značaj imalo osnivanje Spomen-zbirke, u to vreme, pedesetih godina, za naš kulturni, pa i politički prostor?

Jasna Jovanov: Čin osnivanja zbirke imao je velik značaj. Prvo, Jugoslavija je kao zemlja dobila ovakvu izuzetnu postavku. Drugo, pokazalo se da su privatne kolekcije značajne, da ih treba negovati, razumeti, prihvatiti kao deo kulturnih zbivanja i nikad ne odbacivati mogućnost da se uz uložen trud i novac opreme na pravi način, institucionalizuju i budu dostupne javnosti. Već veliki presedan za to vreme napravljen je time što je institucija dobila ime živog čoveka, što je dobila ovakvu zgradu. Samo to govori o činjenici da je onaj ko je bio u prilici da sve to odobri, bio svestan njene vrednosti. Ta svest kod ljudi koji imaju moć – mislim da nam to danas nedostaje.

Art magazin: Ima nečega posebnog, nečega neizrecivog u tom činu darivanja svog životnog ostvarenja...

Jasna Jovanov: Evo primera dokle je ta dalekovidost Pavla Beljanskog išla. Sredinom šeste decenije on vodi vrlo živu prepisku sa Katarinom Ambrozić (koja tada završava svoju doktorsku disertaciju o Nadeždi Petrović) i bori se da Narodni muzej organizuje izložbu slikarke. I to se bori vrlo teško i mučno, jer svi čije se mišljenje poštovalo - i Milan Kašanin i Veljko Petrović i Moma Stevanović - sumnjali su u to da se iz celog opusa Nadeždinog može izvući više od dvadesetak slika koje bi reperezentativno prikazale autorku. Ja mislim da je svaki komentar suvišan. Nadežda Petrović danas je sinonim za srpsku umetnost s početka 20 veka.

Art magazin: Konačnu formu zbirci je dala zgrada Iva Kurtovića, namenski građena za ideje Pavla Beljanskog.

Jasna Jovanov: Kurtović je bio u komisiji kada je raspisan konkurs za zgradu Muzeja grada Beograda 1955., u toj zgradi je bio predviđen i prostor za galeriju Pavla Beljanskog, kod Kalemegdana, u blizini Biblioteke grada Beograda. Ta zgrada nikad nije napravljena, a Pavle Beljanski je shvatio da Beograd nikad neće biti u stanju da prihvati njegovu kolekciju i njegove zahteve da zbirka ostane jedinstvena i da se izlaže kao jedinstvena, a ne nešto što bi se pacijalno uzimalo iz depoa i bilo deo nekih drugih stalnih postavki.

Kolekcija Pavla Beljanskog je bila izuzetno brojna. Konačno, kad je došlo do konkursa za izgradnju zgrade u Novom Sadu, Beljanski nije bio zadovoljan ponuđenim idejama i pozvao je Kurtovića, koji svoj rad nije bio završio za konkurs, da radi ovu zgradu.

Kurtović je zgradu napravio u duhu tekućih arhitektonskih kretanja, posebno u Italiji, to je više nego očigledno. I sama postavka, koja iskače iz standradnog muzeološkog principa, govori o tome. Italijani su već tada počeli da rade implementacije modernizma u klasične zgrade, pa je to na zgradi oličeno u kombinaciji rustičnog i mermernog, kao i u principu da se slike izlažu na panoima (nešto slično je radio Karlo Skarpa u Veroni u rekonstrukciji njihovog muzeja). Mislim da je Beljanski insistirao na dnevnoj svetlosti u galeriji, jer dnevna svetlost i sunce  podstiču taj kolorit koji je upravo najveća dragocenost izbora Pavla Beljanksog. Muzeološki malo nezgodno, ali ostvarivo. Mislim da su lepo sarađivali na realizaciji zgrade.

Art magazin: Kako zbirku, ovako ustanovljenu, razvijati dalje? Neku dubinu ste svakako dobili gostovanjem u Zagrebu i Beogradu. Kako razvijati nešto što je zadato Darovnim ugovorom?

Jasna Jovanov: Zbirka se ne može proširivati, ali prateći umetnički fond može. To širenje je sada došlo do nekih hiljadu dela, verujem da će ići i dalje. Ono je dragoceno, jer uvek daje neku dodatnu sliku o zbirci, većina novi dela povezana je sa zbirkom na neki način.

S druge strane, moje kolege i ja nastojimo da uvek odemo korak dalje - mali korak, nema potrebe za spektakularnim rešenjima, ona dođu sama - nama je cilj da tu zbirku prikažemo, tematski ili poetički, na različite načine. Jedna od ideja je da prikažemo izložbu slikara akademika, mislim da ih imamo oko 20 u zbirci. Imamo nameru da izložbu priredimo u Beogradu u Galeriji SANU. Takvi preseci nisu novina, ali nikad nisu priređivani iz jedne kolekcije i dalje su aktuelne priče o Nadeždi Petrović kao fotografu, mislim da je to model kako uvek ima neistraženih stvari i načina da se one prezentuju tako da budu dostupne najširem krugu ljudi. Ove godine planiramo izložbe u Kragujevcu, Sremskoj Mitrovici, Raškoj i na kraju u Zagrebu. Četiri postavke ove izložbe, a u svakom prostoru ona će delovati drugačije.

Tu je i postavka „Gospodin Pavle Beljanski“. Krenuli smo u istraživanje - ko je bio Pavle Beljanski, šta se krilo ispod te diplomatske pribranosti i distance. Mislim da je na toj postavci dobro pokazana njegova interakcija sa umetnicima. Kao, uostalom, i u seriji izložbi „Pavle Beljanski,  prijatelj umetnika“, gde, jednog po jednog, predstavljamo umetnike iz kolekcije. Ove godine na redu je Stojan Aralica. Svi su oni bili u prijateljskim vezama sa Beljanskim, imamo dovoljno materijala da te veze i prikažemo.

Treba insistirati i na tome da se priređuju naučni skupovi o pojedinim umetnicima ili fenomenima, to je način da se učini po jedan mali korak napred u različitom gledanju, iz različitih tačaka, da bismo potpunije oblikovali sliku. Pojavljuju se iz arhiva različiti materijalii, snimci sa izložbi, fotografije umetnika, razni dokumenti koji negde spavaju i u takvim istraživanjima isplivaju na površinu.

S druge strane, mislim da treba nastaviti - i tu već imamo i planove - da se rade razmene izložbi koje su dovoljno velike da mogu da privuku veliki broj posetilaca i da zaista nešto znače u kulturnom životu jedne sredine. Krajem ove godine u Zagrebu se planira velika monografska izložba Ignjata Joba, a predlog je da se prikaže i ovde; Job se vodi kao hrvatski slikar, ali velik deo njegovog opusa je ovde, u Narodnom muzeju, u Muzeju savremene umetnosti, u Spomen zbirci Pavla Beljanskog, živeo je u Srbiji i privatne, profesionalne veze drže ga za Beograd i razne krajeve Srbije. Mislim da bi bilo vrlo atraktivno i dragoceno zaokružiti priču o njemu, on je sjajan slikar.

Razgovara se i o tome, to su već ozbiljni planovi, da Sava Šumanović i Milan Konjović budu predstavljeni u Zagrebu. To bi bili zajednički projekti, iz naših i hrvatskih zbirki, a izložbe bi došle i kod nas.

Art magazin: Već ste 17 godina načelu galerije. Imate li utisak da ste za to vreme upoznali Pavla Beljanskog i njegovu životnu strast da stvori i pokloni ovu zbirku?

Jasna Jovanov: Pa, uvek se iznenadimo. Kad pomislimo da smo došli do kraja - otkriju se  neke nove stvari.