Keramiku zbog uslova u kojima je nastala, a potom se razvijala, i danas svrstavamo u tradicionalne discipline u okviru primenjenih umetnosti. Primarno orjentisana ka svetu materijalnosti, keramika, čini se, kao da gubi bitku u svetu današnjice koji teži ka dematerijalizaciji umetničkog dela. Međutim, opirući se i dalje nepovoljnim okolnostima, pre svega zbog svoje tehnološke otvorenosti, keramika i dalje pruža dovoljno kreativnih razloga pojedinim umetnicima da se igraju glinom, vodom i vatrom. I ne samo ovim bazičnim elementima, već i onim pridodatim iz neposrednog života. Zato se iz ove igre, kao po pravilu, rađaju maštovita rešenja, iskričavih vrednosti, koja se protive instant životu i sveopšte prisutnoj efemernosti.

Gore naveden kretivni pristup ovoj disciplini uočavamo i kod keramičara Vekonj Lajoša, čije višedecenijsko istrajavanje ne jenjava, već naprotiv, još uvek je budno kako bi nam pružilo sveže rezulate. S tom razlikom, što se u odnosu na ranije periode rada ovog umetnka, sad uočava jedan dramatičniji odnos prema formi, kojoj on pristupa, gotovo, testamentalno. Priča koju nam Vekonj priča intimna je, i ona nam govori: ovo je moj svet nataloženog iskustva.

Na ovaj zaključak nas upućuju izbor pridodatih elementi koje Vekonj stapa sa glazurom ili prosto lepi na već ispečenu površinu svojih apstraktnih keramo-skulptura. Tako je uz lični izbor plastičnih, metalnih i drvenih aplikacija, ali i termičkom sintezom glazure i stakla, Vekonj stvorio egzemplar koji ide ka tvrdnji da u keramici sadržaj niče iz materije i nikako drugačije.

Dr Zdravko Rajčetič,
teoretičar umetnosti i medija