Radovi nastali u okviru dve serije "Dnevnik kretanja" (2003-2009) i "Kretati se mora" (2009-2014), Jelene Jelače, predstavljaju jedinstvenu interpretaciju tradicionalnog žanra iz istorije umetnosti, portreta i grupnog portreta, sa autoportretom umetnice u ovom slučaju. Sama svest o tome da se na slikama nalaze ličnosti iz autorkinog stvarnog okruženja, da su scene – ambijenti i događaji u kojima učestvuju stvarni, doprinosi da ih doživimo kao kapitalna ostvarenja.

Mnoštvo i preciznost sa kojim su predstavljeni detalji prostora, fizičke i psihološke karakteristike portretisanih i njihove međusobne relacije, ukazuju na sam proces nastajanja slika. Ono što je dominantno na svim predstavama jeste dvostruka percepcija.

Ekspresivnost definisana jasnom emocijom koja je izražena bojom, tonom i svetlošću, svedoči o ličnom doživljaju i značenju predstava za autorku. Pozicija i izgled autoporteta govori takođe o ovome. Međutim, postojanje jedne povišene perspektive, gotovo ptičje, izlazi iz okvira ekspresije i ulazi u polje ideacije – zamišljanja ili promišljanja stvarnosti iz jedne vansubjektivne pozicije. Upravo to daje slikama osobinu hibridnog realizma, koji prevazilazi kategoriju verodostojnosti i ulazi u sferu istinitog.

Otkrivamo proces koji podrazumeva građenje slike u kontinuitetu. Umetnica u radu koristi sećanja, kao i detaljnu analizu fotografija portretisanih koje pronalazi na internetu, ali tek u finalnim fazama realizacije dela. Čini mi se da slike nastaju u trenutku prisustvovanja događaju u realnosti, navodeći da se upitamo da li su uzrok ili posledica događaja. Čitav čovekov život je pod uticajem slika. Njegovo delovanje je pod uticajem mentalnih slika – imaginacije. U korenu reči imaginacija je reč slika (image, eng). U prirodi ljudske percepcije je samoobmana, a u prirodi vizije stvaralačka moć. Doživljaj izjednačen sa predstavom je ono što ove slike čini magičnim.

Društvena mreža predstavlja još jednu važnu dimenziju za razumevanje rada Jelene Jelače. Tu nije samo reč o digitlanim društvima poput fejzbuka, koje umetnica koristi kao bazu podataka u procesu uobličavanja radova, tačnije portreta. Ovaj fenomen više govori o odnosu pojedinca danas prema samoprezentaciji i potreba da lično stavi na raspolaganje društvu – tačnije mreži sa kojom deli sopstvena kretanja i sistem vrednosti.

Koncept umrežavanja u savremenom dobu potvrđuje porast značaja socijalnog kapitala. Stotine ličnosti u još brojnijem spletu relacija, manifestuju snagu tog kolektiva, kome umetnica priprada. Na ovaj način posmatrana, ova jedinstvena kolekcija Jelene Jelače, koju je konstruisala, negovala i arhivirala kroz serije artefakata – slika u mediju ulja i akrila na platnu, predstavlja istinsko bogatstvo i moć kojom raspolaže, kako autorka sama tako i svi oni koji su doprineli njenom formiranju.

Ksenija Marinković,
istoričarka umetnosti