Kada se pomene Đura Jakšić imamo osećaj kao da se utrkuju, prepliću i najzad i ostaju neraskidivo vezane dve konotacije, dve vrste umetnosti, dva načina izražavanja – slikarstvo i poezija! Jakšićev unutrašnji svet bio je isuviše teskoban, pun bunta i gorčine, pa je potreba za umetničkim izražajem prevazilazila pero i kistom dosezala neizrecivo.

Slike Danila Vuksanovića kao da pričaju Jakšićevu priču. One su zapravo sublimacija književnosti, u kontekstu Liparskih večeri – poezije, i slikarstva. Gledajući ove slike ne možemo da se ne zapitamo da li pred nama stoji knjiga u slici i slika u knjizi. Jednaku pažnju oku posmatrača privlače  boje, koje svojim stapanjem kao da nagoveštavaju sadržaj knjige koja, okrenuta naopako, ipak ostaje tajna. Umetnik ovakvom koncepcijom na izvestan način nagoveštava beskonačnost i nedokučivost pravog značenja reči, kao glavnog oružja književnosti, i istovremeno nemogućnost istih da iskažu svu snagu i težinu postojanja. Otuda kist, boje i pretapanje neizrecivog u vidljivo.

Motivi pojedinih slika usko su vezani za neke od Jakšićevih radova, pa nas u senci lipa, u kući Đure Jakšića, umetnik nežno, skoro pesnički, vraća u vreme najplodnijeg Jakšićevog stvaralaštva. Istovremeno, kroz faksimile slike Ustanak Crnogoraca i lik Đure Jakšića, Danilo Vuksanović nas podseća na ogroman bunt malog čoveka spram tako velikog i surovog sveta. Ivice ovih slika kao da su granice, uski svet Jakšićeve pesničke i umetničke duše! Romantičarski duh ostao je zarobljen u prolaznosti ovozemaljskog života, ali je perom i kistom ovaj umetnik ostavio neizbrisiv trag u večnosti.

Danilo Vuksanović kao da je, stvarajući ova dela, pred sobom imao Jakšićevu potrebu da stavi i samu umetnost u službu istine. Možda su zato knjige na ovim platnima okrenute naopako, možda su otvorene stranice istih put istine i umetničke slobode, koju ćemo mi, kao posmatrači i neka buduća pokolenja, ispisivati svojim mislima.

Anica Garić