 NOVI SAD. Galerija SULUV predstavlja od 27. juna do 16. jula 2016. crteže Olivere Marić Nedić (1966, Beograd). Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstva, klasa profesora Dušana Todorovića. Poslediplomske studije završila na istoj Akademiji umetnosti, odsek crtanja, klasa profesora Halila Tikveše. Dobitnica je više nagrada.
Stvaralaštvo Olivere Marić je započeto početkom devedesetih godina prošlog veka, u vreme zanimljivih zbivanja u našoj tadašnjoj umetnosti. U tom momentu, u post-titovskom i post-socijalističkom društvu, našom umetničkom scenom je dominiraju tendencije postmodernističkog shvatanja umetnosti. Taj koncept je oslonjen na subjektivističkom uvažavanju i restauraciji zbivanja iz prošlosti umetnosti (obnova prizora, neoekspresionizam, eklekticizam, citat i anahronija). No, već početkom devedesetih, na vojvođanskoj umetničkoj sceni, pojaviće se zastupnici ideje obnove modernizma koji će pokušati da se suprotstave nemodernističkoj funkcionalizaciji umetnosti u vremenu te, po mnogo čemu, odista fatalne decenije. Olivera Marić je u tom trenutku među vojvođanskim zagovornicima tzv. diskretnog modernizma: celokupna struktura njene slike bila je bliska modernističkim principima. Sva njena tadašnja ostvarenja (crtež, slika) bila su zasnovana na autentičnostima likovnih elemenata (linija, boja, materija) su sazdavana od čistih, racionalistički organizovanih površina, od jasnih i konstruktivnih linija, od koherentno struktirane materije. U vremenu haosa i destrukcije – Oljin odgovor svim drastičnostima tadašnje stvarnosti bio je prepoznatljiv po principima racionalizma, konstrukcije i kohezione čvrstine slike i njenog plastičkog bića. Te principe je umetnica predočila i predložila posmatraču poput svojevrsnog "recepta" za uspostavljanje osnovnih životnih načela, delotvornih u vremenu epohalne krize. Slike Olivere Marić su, pored autentičnih pikturalno-likovnih vrednosti, imale i diskretno angažovano dejstvo. Zbog tih i takvih osobenosti njenih slika (i crteža) Olivera Marić je bila među učesnicima nekih veoma značajnih izložbi tokom devedesetih, poput izložbe "Izbor 93" u Galeriji ULUS-a u Beogradu (1993), na vršačkom Bijenalu mladih (1994, 1996), u izložbenom projektu "Tendencije devedesetih: diskretni modernizam" u novosadskoj Galeriji Zlatno oko (1996), te konačno u postavci "Fatalne devedesete – strategije otpora i konfrontacija" koju su organizovali Muzej savremene likovne umetnosti (danas MSUV) i Zlatno oko u Novom Sadu (2001). Zbog svega toga danas se Olivera Marić Nedić smatra autentičnim akterom obnovljenog ili diskretnog modernizma u vojvođanskoj i srpskoj umetnosti poslednje decenije XX stoleća.
Od tih devedesetih godina prošlog veka do danas, slikarstvo Olivere Marić Nedić se kontinuirano razvijalo i sazrevalo. Ipak, u seriji radova nastalih tokom ove godine, za razliku od ranijih rešenja, pojavljuju se pravougaone, kvadratne i polukružne forme naglašenije koherencije. Naravno, iako se ovde ne radi o decidnoj geometriji već o njenim "labavim" varijacijama, u ovim radovima postoji latentno približavanje idejama neoplasticizma. Zapravo, Olivera Marić Nedić nastoji da svoju apstrakcijsku tvorevinu "uredi", da je likovno sublimira, da je plastički učvrsti, da unutar kombinovane crtačke celine ostvari i društvu u tranzicijskoj krizi preporuči neoplasticističke ideale reda, sklada i harmonije.
U formalnom smislu tokom kontinuitetnog delovanja (i sazrevanja), u umetnosti Olivere Marić Nedić nije dolazilo do radikalnih promena i zaokreta. Jednostavno, jednom ustanovljen crtački i pikturalni koncept se pokazao dostatnim za ispunjenje svih potonjih umetničinih razloga i plastičkih namera, te za zadovoljenje njenog stvaralačkog senzibiliteta. Zbog toga su promene unutar ove apstrakcijske ikonografije bile postupne i minimalne, održavale su se unutar samog bića crteža/slike, u samoj strukturi, što se održavalo na njenom "fasadnom" izgledu. No, ta unutarnja istraživanja i zbivanja su rezultirala pojačanim spoljašnjim čuvstvenim dejstvom. To strpljivo traganje za varijacijama je, vremenom, oplemenjivalo Oliverin crtež i njeno slikarstvo. Ranija diskretna obojenost je čak reducirana, a u pojedinim ostvarenjima je svedena do tonskih odnosa i opsega. Uz to, ti dobro iznvelisani odnosi dominirajuće sive, razređene plave, prikrivene umbre, prljavo žute, grafita i crne, sa po kojim dobro plasiranim akcentom crvene ili plave – uvode nas u duh i atmosferu osobenog intimizma, u svečane i dostojanstvene likovne celine, u crteže i slike čije autentične likovne vrednote upućuju na delotvornu moć objedinjenih čulnih, estetskih i etičkih karakteristika.
Najprimetnije su promena u domenu boje, tačnije bojene materije. Ova umetnica crta i slika slojevito, što posmatraču sugeriše da ispod vidljivog "fasadnog" sloja postoje sedimentirane naslage kao posledica višekratnih premaza. U slici se ta slojevitost oruhvata kao posledica logičnog postupka, dok se o slojevitosti koja postoji u njenim crtežima može govoriti kao o jednom specifičnom, čak bi se moglo reći i sasvim personalnom "proizvodu" Olivere Marić Nedić. Koliko god se radilo o postupku, o tehnologiji crtanja i slikanja, večito treba imati na umu da je umetnica svakim novim slojem boje (slikarstvo) ili neslikarske materije (crtež) u plastičko tkivo svojih radova unosila sopstvenu osećajnost i sopstveno duhovno stanje. Ta materijalnost u delu Olivere Marić Nedić svedoči o unutrašnjem bogatstvu umetničine ličnosti, o njenoj potrebi i sposobnosti da svoju osećajnost reifikuje, učini je stvarnom, vidljivom, čak opipljivom. Zbog toga je taktilnost izuzetno značajna karakteristika ovog njenog najnovijeg ciklusa crteža i slika, ili specifičnih kombinacija te dve medijske mogućnosti. U taktilnom smislu faktura poseduje izuzetnu prijatnost jer je završni gornji sloj oplemenjen voštanim premazom. Zapravo, radi se o nanošenju voska peglanjem, što znači da je zagrejani vosak dospeo u bojeno tkivo, u nutrinu podloge. To celokupnoj bojenoj strukturi daje utisak fizičke sjedinjenosti, koherentnosti i celovitosti. U vizuelnom smislu to "uvoštavanje" je doprinelo da se sve fizičke površinske oštrine i derutnosti, svi preklopi, zadebljanja i reljefna iskakanja, sve površinske drastičnosti koje su nametale pojačani utisak ekspresivnosti – budu ublažene i poetizovane svojevrsnim sfumatom. A ako se nekome učini da se ovde radi o umetničinoj utopijskoj težnji da usred krizne stvarnosti iznađe estetski, poetski ili taktilni ugođaj – onda je slikarka Olivera Marić Nedić ostvarila svoj cilj. Jer, u aktuelnom vremenu nemilosrdnosti, neemocionalnosti i globalne nesigurnosti, umetnost je među onim malobrojnim ljudskim aktivnostima koje mogu da nam ponude uverenje o lepoti i smislenosti življenja.
Sava Stepanov |
