Neke od Kleovih slika su gotovo svima poznate i bliske, međutim, izložba u Parizu ima jednu potpuno drukčiju dimenziju, a to je tema ironije koja je prisutna u velikom broju njegovih dela. Ovaj pristup je naravno bilo mnogo teže realizovati. Ta nit ironije je pogotovo vidljiva u autoportretima i satiričnim crtežima.

Kle je bio nemačkog porekla, a rodio se 1879. godine u Švajcarskoj. Roditelji su mu bili muzičari. U mladosti se dvoumio između muzike (izvanredno je svirao violinu), literature i slikarstva, ali se ipak opredelio za likovnu umetnost. Kleov slikarski život se sporo razvijao. On je 1911. godine upoznao Augusta Makea i Vasilija Kandinskog, koji su se interesovali za nove likovne pravce: fovizam i kubizam. S njima je Kle našao zajednički jezik i delio iste poglede na umetnost. Kandinski je u to doba bio član grupe Plavi jahač (Der Blaue Reiter), koja je radila na almanahu, jednom od najvažnijih dela u savremenoj umetnosti prošlog veka.

Nekoliko godina kasnije Paul Kle posećuje Tunis sa istom grupom slikara. Na ovom putu Kle nalazi specifični pristup boji i zapisuje u svoj dnevnik: "... Ja i boja smo jedno. Ja sam slikar". U svom ranom periodu, Kle je bio pod uticajem impresionizma. On je takođe inspirisan i istraživanjima u muzici. Tako je došao do uverenja da "oblik, boja i linija sadrže elemente koji mogu, slično zvuku, da izraze i izazovu unutrašnja osećanja". Naročito je cenio Baha i Ofenbaha, a kasnije, iako ne krije svoje nerazumevanje za modernu kompoziciju, sklapa prijateljstvo sa Belom Bartokom. Kle u svojim delima povremeno pravi poređenje između naslikanih motiva, poezije i partitura. Posle svoje smrti 1940. godine, on je postao nadahnuće mnogim savremenim kompozitorima.

Kle postaje priznati slikar posle izložbe održane 1920. u Minhenu. Tako je dobio ponudu da predaje slikarstvo u školi Bauhaus koja se borila protiv konzervativnih shvatanja. Kle je na Bauhausu ostao do 1930. godine, a zatim je postao profesor na diseldorfskoj akademiji. Sa dolaskom nacizma je otpušten i proglašen za "degenerisanog umetnika". Uprkos tome, nastavio je sa inovacijama i istraživanjima u slikarstvu i na tome je neumorno radio čitavog života. Posle toga umetnik odlazi u Švajcarsku, gde prolazi kroz jedan anarhični period i okreće se ka antičkoj kulturi. U ovom periodu on se bavi istraživanjem raznih materijala i pravi niz dela pod uticajem mozaika. Tada je isto tako bio opsednut raznim znacima i piktogramima. Po dolasku Hitlera na vlast, Kle odlučuje da ostane u Švajcarskoj i tih poslednjih godina života ostvaruje oko 1.200 dela od kojih se veliki broj može videti na pariskoj izložbi.

Ironija je prikazana na retrospektivi kroz teme koje je slikar koristio kako bi došao do onoga čemu je težio izazivajući svojim posebnim izrazom burne reakcije umetničkih krugova tog vremena. Ove teme su raspoređene na sedam etapa.

Satira i karikatura. U ovom delu izložbe se mogu videti rana Kleova dela posle završenih studija u Minhenu. Tu su uglavnom crteži i grafike u karikaturalnom duhu.

Kubizam. Pravac koji Kle otkriva 1911. godine u Parizu. Iako se inspirisao delima Sezana, Braka i Pikasa, on ih je istovremeno kritikovao zbog njihove zatvorenosti u jednu strukturu.
Mehaničko pozorište. Ovde se mogu videti elementi koje Kle unosi u potpunoj saglasnosti sa dadaistima i nadrealistima. Ptice-avioni, hibridna bića, polu mašine - polu ljudi, automati, marionete... su opšteprisutni i opsedaju Kleovu maštu.

Konstruktivizam (Bauhaus). Cilj je pronaći ravnotežu između intuitivnog prilaza stvarima i modernističkih dogmi. Kle je tada, isto tako, zabeležio da su "zakoni samo baza za nešto što treba posebno razviti".

Pogled unazad se odnosi na tridesete godine posle Kleovog puta u Egipat i tu se jasno vidi uticaj starih civilizacija na njegova dela na kojima upotrebljava razne erozivne tehnike.
Pikaso. Smatra se da je Kle bio inspirisan Pikasovim delima. Te sličnosti su svakako asimetrija lica ili slobodna linearna struktura koje su izvedene na Kleov specifičan način, uz upotrebu zaobljenijih formi.

Krizne godine. Ovaj period se odnosi na poslednje godine Kleovog života kada je patio od teškog oblika sklerodermije. Zbog toga su njegove slike mračne i depresivne. Tehnika je vrlo pojednostavljena, a u delima se oseća njegova lična nesreća kao i tragedija celog čovečanstva pred II svetski rat.

Pored umetnikovih najznačajnijih dela od kojih su neka veoma retko izlagana mogu se videti i ona velikog formata iz tridesetih godina. Ogromnu pažnju izaziva akvarel Angelus Novus koji je prvi put prikazan u Francuskoj, kao i značajan broj skulptura, crteža i nepoznatih dela s početka umetnikove karijere.

Izvor: Danas, Mina Aksentijević