Igor Antić: Pariz je mesto razmene najnovijih ideja, svega što je aktuelno u umetnosti, a s druge strane to je mesto gde čovek uvek ima prilike da napravi dobru karijeru i da se probije u svetu umetnosti, zato što su kritičari, galeristi, umetnici tamo na okupu i to čini jednu dosta kvalitetnu situaciju.

Milorad Mitrović: Antić je tamo otišao mlad, po završetku Akademije umetnosti u Novom Sadu, da bi u francuskoj prestonici nastavio studije. Sa distance od preko četvrt veka konstatuje da mu je tamo krenulo dobro kada je počeo da dobija nagrade. Ušao je u dobro društvo i počeo da sarađuje sa ljudima koji su u tom trenutku bili u samom vrhu svetske umetnosti. Mladi umetnici i danas sve češće kreću iz Srbije u beli svet.

Igor Antić: Važno je da mladi umetnici znaju, da jedno je graditi svoj stil i umetnički pečat, a drugo je preživeti kao umetnik. Te stvari treba razjasniti od samog početka, jer je jako teško preživeti i živeti od svog rada. Treba da nauče da moraju naći galeriste, da pronađu nekakav način da prodaju svoje radove, da ne bi morali da rade sasvim nešto drugo, da budu profesori ili da menjaju profesiju i bave se nečim drugim da bi mogli preživeti. Lepo je sanjati, lepo je verovati u to što radimo i ne biti sputan možda čak ni realnošću. S druge strane nije loše biti malo i realan pa shvatiti da je to profesija koja je ugrožena i u kojoj nekako treba voziti u dve brzine, jednoj za preživljavanje, a drugoj za realizaciju svog umetničkog sna.

Milorad Mitrović: Antić je posvećen radu "in situ", odnosno delima koja nastaju i urađena su na licu mesta.

Igor Antić: Svaki put kada me neko pozove da uradim projekat, ja dođem na to mesto, prostudiram ceo kontektst, napravim fotografije, nekada istražujem arhive i tako dalje, tako da uvek uradim novo umentičko delo koje ne ponavljam na drugom mestu. Taj rad često govori ne samo o nekoj umetničkoj problematici nego i o istorijskom, političkom, ekonomskom ili nekom drugom kontekstu, sve zavisi šta osetiš na licu mesta. Nemam materijal koji koristim stalno, nego to uvek otkrivam na licu mesta i onda dođem do nekakvih zaključaka o tome što bi baš tamo trebalo da uradim, na mestu gde se realizuje projekat - objašnjava umetnik.

Milorad Mitrović: Poslednja Antićeva izložba bila je u Briselu u palati Bozar, najvećem centru likovne umetnosti u Belgiji, po pozivu umetnika Danijela Burana. Na njegovoj izložbi su se našli radovi sto umetnika važnih za njegovu karijeru od početka do danas, među kojima su Pikaso, Mondrijan, Matis – bukvalno cela istorija umetnosti 20. veka, ali i aktuelni stvaraoci. Antićev rad s te izložbe objavljen je na naslovnoj strani jednog uglednog časopisa i na kraju ga je i prodao. I to je ono što ga ispunjava. Prvi put boravi na simpozijumu "Terra" u Kikindi i do sada nikada nije radio sa glinom.

Igor Antić: Baš zbog toga moram da se prilagodim tom iskonskom materijalu i uslovima rada, novoj tehnologiji, novim pravilima koje treba usvojiti da bi rad uopšte mogao da se izvede. Ljudi odavde su vrlo spretni, dobro sve to poznaju, pa mi pokazuju tehničku stranu koju prilagođavam svom radu. Pravilo je da se domaćinima simpozijuma "Terra" za njihov budući muzej ostavi jedno veliko delo i jedno manjeg formata, tako da sam počeo da radim nešto, da se poigravam sa slovima na ciglama od gline. To mi se učinilo logično, s obzirom da su se u starom fabričkom pogonu gde je sada "Terra" nekada prvo pravile cigle, pa tek kasnije crepovi. Počeo sam od nekog arhetipa – cigle, kombinujem je sa slovima i videću kako će se sve završiti jer je delo u fazi razvoja. Znam jedino da to neće biti poezija.

Milorad Mitrović: Antić stalno održava veze sa zavičajem, pa tri-četiri puta godišnje, nekada i više puta učestvuje na izložbama u Srbiji: Beogradu, Zrenjaninu, Novom Sadu i drugim gradovima. Tako je u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu 2014. imao izložbu koja je proglašena za najbolju izložbu u Srbiji te godine, godinu ranije radio je projekat o Savi Šumanoviću koji je takođe dobro prošao. Od kada se otisnuo u Pariz učestvovao je na više od 40 domaćih izložbi i sarađuje sa mnogo institucija. Često je u kontaktu i sa nekim manjim galerijama, kritičarima i poslenicima kulture.

Kad povlači paralelu između pariskog i našeg kulturnog miljea, Antić ukazuje da su to jako različite stvari.

Igor Antić: Ono što se u Parizu poštuje, kada se radi o umetnosti, je skroz drugačije nego ovde i to je sasvim logično. Prosto, to su dva ritma, kao da su u pitanju dva različita vremena. Ja kada odem tamo, pa se vratim ovde, prilagođavam se svakom od tih vremena, ali zbog novih tehnologija, zbog novih medija, sada se stvari približavaju i mladi umetnici odavde brže se uključuju u svetske tokove upravo zahvaljujući novom načinu komuniciranja. Status umetnika u Parizu i Srbiji je jako različit, jer u Francuskoj je taj status potpuno sređen. Vi tačno znate šta vas čeka, koliko treba da plaćate, šta ćete dobiti i tu nema nekih velikih iznenađenja, a ovde ih ima takvih da me čudi da ljudi uopšte nastavljaju da se bave ovim oslom. U svakom trenutku mogu da dožive nešto loše, da ih to destabilizuje i izbaci s puta i ne mogu da prežive u potpunoj neizvesnosti.

Milorad Mitrović: Tri decenije nakon smrti njegovog oca Miroslava Antića, činjenica da je njegovo pesničko stvaralaštvo sve popularnije, vajara Igora Antića prijatno iznenađuje. Na Fajsbuku Mikin profil ima preko 250.000 ljubitelja.

Igor Antić: Lepo je da ljudi čitaju njegovu poeziju i da je to što je uradio ostalo za večnost. Poezija mog oca je ostala i opstala i to je zaista fantastično, a rado ga se sećaju i neguju uspomenu na njega i u rodnom Mokrinu. Još nisam stigao da odem do Mokrina, ali ovih dana u Kikindi srećem Mokrinčane koji imaju potrebu da pričamo i da podelimo utiske. Postoji mnogo toga što ja ne znam, a voleo bih da upoznam, pa će za to biti prilika na licu mesta, u Mokrinu, gde sam samo jednom bio još jako davno, negde 1983. Češće sam navraćao u Kikindu, kao sportista, dok sam bio džudista, pa se i sada srećem s prijateljima iz tih dana, ali prvi put zahvaljujući simpozijumu "Terra" ovako dugo boravim i mogu da se saživim s ovim ljudima.

Izvor: Dnevnik