Nije nimalo slučajno što smo ovaj kratki pristup slikarskoj umetnosti Jovane Mitić započeli jednim kratkim diskursom koji nije lišen ni poetske dimenzije likovnog jezika. Za nju zaista nije prazna fraza kada kaže da se "u svom stvaralaštvu vraća arhetipu kao najdubljem sloju čovekovog bića."

Umetnost kao memorija nekog nepostojećeg (još nepostojećeg) sveta – o svetu koji nikada nije ostvaren i preveden u prostor našeg empirijskog iskustva ali koji postoji na početku svake čovekove moći da pređe iz ništavila u smisaonu neizvesnost mogućeg.

Ona nastoji da svaka njena slika, svaka jezička partikula, progovori vlastitim stilom kako bi svoju pojedinačnost izrazila kao neke opšte principe koji podupiru veru da umetnost nije mrtva i da joj ne prethodi kraj već obnova. S druge strane ovom procesu traženja slobodne ravnoteže značenja suprotnosti između različitih inspirativnih predmeta javlja se moćna, neprolazna, istorijom osvetljena i filozofijom osmišljena činjenica – pojam LIKOVNOSTI. Ne samo za Jovanu Mitić, likovnost je jezikotvorna činjenica koja je i uslov i suština budućeg dela. Za nju je ovaj pojam ustvari struktura likovnog jezika koji kao apsolutna kreativna potencija slikarskog "ja" otvara sve mogućnosti jednog medija iza kojeg stoji svetlost, čista belina prapočetka i zov dubine podsvesti. U jednoj od varijanti tog jezika nudi se čisto osećanje (vidovi apstrakcije) , u drugoj dramatični sudari čovekovog bića sa kosmičkim energijama iznad moći spoznaje (oblici drastične ekspresije). Čitave stilske formacije (u istorijskim epohama) nudile su vizuelni i emotivni sublimat, muzikalnost kolorističkih aranžmana i dinamiku kosmičkih ritmova. Uprkos tome mi stalno lutamo šumom reči, lutamo oko samih likovnih suština, bojeći se da će jaka emocija blokirati misao spoznaje.

Pripadajući tradiciji moderne Jovana je sve intenzivnije osećala potrebu da se otvori proces kontinuiteta sa najdubljom ne samo praistorijskom već i totalnom praiskonskom (ontološkom) dimenzijom vizuelne umetnosti od praoblika do simbola i od simbola do metafizike. U Jovaninoj slikarskoj praksi rađa se i konsoliduje jezik vizuelne kulture koji znači a ne samo označava. To je jezik jezikotvorne, apsolutne i nezaobilazne činjenice svakog vizuelnog kreativnog čina. Hajdeger ima jednu misao o suštini pojma ("lepo") estetika: "Lepota je u činu postojanja istine. Istina obuhvata u sebi lepotu. A istina nije sud, odgovaranje, instrumentalna operacija već samootkrovenje bića. Prihvatajući ovu Hajdegerovu misao sasvim je logično Jovanino traganje za celovitim likom slike i za njenim korenima u praobliku. Ona nastoji da svaka slika živi vlastitim stilom, da govori vlastitim jezikom i da svaka od njih, u svojoj pojedinačnosti izražava neke opšte principe ili veru da umetnost nije mrtva i da je ona deo čovekovog istorijskog bića. U tom procesu otvara se i prostor u kome se rađa simbol. Znak prepoznavanja sveden je na oblik kojim se stvaraju apstraktne harmonije višeg duhovnog reda. Bezmalo sve kompozicije ovih slika komponovane su od geometrijskih modula i adekvatnih kolorističkih akcenata koji slikani prizor svode na harmoniju kompozicione celine.

Tim i takvim osobinama – u odnosu na raslojene i suprotstavljane estetike i ideologije Jovana ulazi u aktuelni život slike. Međutim pojam estetika menja svoj značaj i od atributa "lepo" približava se pojmu istina. "Estetika je, kaže Hajdeger, kompromis slikara sa samim sobom". U tom kontekstu Jovana ide (što je pomalo paradoksalno) od apstrakcije ka asocijaciji jer je njen koncept slike zasnovan na čvrstoj osnovi jednog filozofsko-teoretskog čina: čak i kad je oblik prirode inspirativni model Jovanine slike, ona ne ponavlja ni oblik ni konstrukciju viđenog. Njena slika je sintetična i "dvoslojna", otvorena svakom konceptu koji pruža slobodu kreativnom činu.

Sreto Bošnjak