Slobodan Knežević: Meni je taj pogled na Dunav i tvrđavu sve, i u nekom ličnom osećaju i u inspiraciji, stalno me vuče. Inspirišu me te površine, te kombinacije linije i površine. To se i u mojim radovima vidi. Zanima me ta arhitektoničnost, ti čudni spojevi koje ne bih mogao nikad da osmislim da nemam taj panoramski pogled.

Art magazin: Kako onda, uz taj dramatičan prizor,  nastaju te vaše  redukovane, minimalističke, strogo geometrijske grafike?

Slobodan Knežević: Kad radim te geometrijske, gravirane crteže, povučem liniju koja može biti i nesuvisla, ali napravim sebi problem nad kojim se zamislim. I onda krećem: što više zakomplikujem, to mi je veći izazov razrešenje problema. Ne radim samo grafiku, već i crteže, male objekte, kolaže. Ja sam inače neostvareni vajar. Završio sam vajarstvo u umetničkoj školi u Sarajevu i nikako nisam mogao da se upišem na vajarstvo. Polagao sam pet puta, šesti put kažem – idem na grafiku. I prođem. Skulptura i grafika imaju bliskosti, pošto ni u jednom, ni u drugom boja nije dominantna.

Slobodan Knežević Abi rođen je 1948. godine u Bačkom Dobromm Polju. Završio je Fakultet likovnih umetnosti 1977,  a dve godine kasnije i magistarske studije, u klasi profesora Marka Krsmanovića.

Art magazin: Umetnici kažu – nije važna tehnika, već ideja koja treba da se prenese. Pošto se bavite disciplinom koja je izrazito tehnička, koliko ima tačnosti u toj tvrdnji? Naime, koliko sama tehnika može biti inspirativna i izazovna za istraživanje – i estetike i umetničkog dela i samog čina kreacije? Koliko je zanimljivo baviti se prirodom medija, uz sve ono što je ideja koju želite da prenesete?

Slobodan Knežević: Meni je vrlo važna ta neka preciznost koju koristim u grafici, pogotovo u graviranim crtežima koje u poslednje vreme pravim na belim i crnim medijapan pločama. Najbolje se izražavam kad ne koristim lenjir; koncentrišem se i onda mogu da povučem preciznu liniju pod uglom od 45 stepeni, koju izrezbarim. Razvio sam i veštinu graviranja različitih linija, od najdebljih do najtanjih. Taj reljefni crtež koji napravim ima i prostornost, dimenziju koja mene celog života zanima. Tako dobijam forme koje se menjaju u zavisnosti od pozicije posmatrača. Ima u toj mojoj geometriji nekih nelogičnosti, ali na kraju, sve je to, likovno gledano, vrlo logično!

Art magazin: Ali to je neka zakrenuta logika... Iskušavate našu percepciju.

Slobodan Knežević: Tamo gde ima suviše logike, tu je nivo kreativnosti nizak. Mene zanimaju iznenađenja. Pogreške i dobra rešenja. Nije ni to bez logike. Kad bi u mojim radovima bilo više logike, bila bi to obična geometrija. U mojim radovima ima ekspresije i ritmova – to mi  je vrlo bitno.

Art magazin: U kom se to životnom trenutku likovni umetnik se opredeli, pa, na primer, odustane od boje u korist linije?

Slobodan Knežević: Nikada nisam bio kolorista! Ni na studijama. Bio sam odličan crtač, ali više sam radio slike gde je bila, recimo, dominantna sepija – crno, sivo, malo okera. A i te slike koje danas radim imaju tu podlogu tere, zemlje, nešto blizu terakoti, preko čega izvlačim crne debele i tanke linije. Najbolje se izražavam u svedenim oblicima i u svedenom koloritu.

Art Magazin: Ima nečeg elementarnog, nečeg izvornog i arhetipskog u vašim radovima... Kao da se formom suprotstavljate haosu.

Slobodan Knežević: Tačno, moj put ka čistoj "geometriji" je logičan i postupan - od predmetnog i prostornog do apstraktnog. Taj proces svođenja je trajao decenijama... A polazište je uvek u prirodi - u viđenom, tj. u selektivnom opažanju. Zato se sada, sa prividnom lakoćom, "igram". Verovatno nikada ne bih položio ispit na arhitekturi. Mene zanima odnos logičnog i nelogičnog i kako to likovno deluje. Ja nemam priču, na mojim radovima nema mesta priči. I svojim studentima, kad se raspričaju, kažem da skrate i da pokušaju da mucaju. U poslednje vreme radim drvoreze, ali one koji se ne štampaju. Ali, slično radim i kad pripremam za štampanje: graviram i štampam crnom bojom. Dobijem drvoreze belih linija. Ponekad u te kanelure dodajem grafitnu olovku. Svoje otiske radim sam. Tiraži nisu veliki, sedam - osam otisaka. Ne znam ni šta da radim sa njima. To malo ko danas kupuje. I format sam zbog toga sveo na neke normalne dimenzije, 70 x 50 cm. Šta da radim sa velikim formatima?

Art magazin: Kako to izgleda biti sam sebi grafički majstor?

Slobodan Knežević: Pre nego što počnete da štampate, morate da imate uredne pultove, za valjanje boje, za ploču na koju se valja boja, za odlaganje otisaka. To su čisto tehničke stvari, ali moraju da se urade. Sam čin štampanja nije problematičan, ali grafičar mora da bude dobro organizovan i pripremljen, da ima čist i pripremljen atelje. Grafika uči redu i preciznosti. Obožavam taj fizički posao kod grafike; to te na neki način smiri i usredsredi na glavni posao. Kod klasične akvatinte, naročito u boji, štampanje zahteva veliko umeće i osetljivu ruku, dok je kod gravura proces mnogo jednostavniji.

Art magazin: Tokom vaše karijere mnogo se toga dogodilo u umetnosti grafike, ona danas, uz nove medije, ima neslućene mogućnosti. Jeste li razmišljali da stvarate u tom smeru, da istražujete, ili ste radije mirni i postojani spram svih tih novina?

Slobodan Knežević: Moje najnovije grafike i gravirani crteži korespondiraju sa estetikom digitalne generacije. Na izložbi u galeriji „Haos“ (mart 2015., prim. autora) izložio sam i digitalnu animaciju jednog svog drvoreza belih linija. Kako sam kompjuterski nepismen, taj posao prepuštam mladim profesionalcima. Oni te animacije koriste i na koncertima alternativne muzike. Ja sam se bavio nekim drugim eksperimentima, i to vrlo konkretnim. Pravio sam papir pre trideset godina, bio sam prvi koji je počeo sa tim. Koristio sam staru hartiju, salvete... pa i pelene. Papirnu masu sam koristio kao slikarski materijal i tu se u najvećoj meri u mojim radovima pojavljuje boja. Sa mladim umetnicima Slobodan Knežević je od 1980, kada je počeo da radi na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Već 20 godina je redovni profesor na predmetu Grafika sa tehnologijom i Crtanje sa tehnologijom.

Art magazin: Šta govorite svojim studentima, čemu ih učite?

Slobodan Knežević: Poštujem njihovu ličnost i pokušavam da ne ugušim ono što nose sa sobom, nego da im otvorim vidike, da im pomognem svojim iskustvom, uputim na literaturu i umetnike koji su im bliski. Uvek sam se trudio da se kod mojih studenata ne prepozna "rukopis" profesora. Zadatak profesora je da podrži i odneguje individualnost i tek blago usmeri. Ja njima kažem: deco, krenite od prirode, pa idite dalje, dokle stignete. Nema druge, ne možeš izmisliti nešto novo. Vremenom nešto počne da se događa u tebi, okrećeš se nekim stvarima koje te zanimaju, izoštravaš vlastite afinitete - tada rad postaje uživanje... Skice, mali crteži koji se prave ujutro uz kafu... Mora da se radi. Umetnik mora biti vredan, disciplinovan- pogotovo ako si grafičar. Moraš da budeš pedantan, tačan i čist - to je stvar samopoštovanja.

Art magazin: Veruju li vam studenti kad im to kažete?

Slobodan Knežević: Ne znam, nisam siguran... Pogotovo nove generacije. Imao sam u svojoj profesorskoj karijeri odlične generacije. Nekad mi se čini da su ranije studenti bili bolji, a možda i talentovaniji. A i više su radili, od ujutro do uveče, čak su ostajali i noću. A sad ih je teško motivisati i pokrenuti. Imamo inflaciju svega, pa i "umetnika".

Art magazin: U vašoj porodici svi su umetnici (supruga Branka Janković Knežević je poznata umetnica i profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu, kćerka Bojana S.Knežević se bavi novim medijima i intermedijskom umetnošću prim. autora).

Slobodan Knežević: Ne mešamo se jedni drugima u posao. Branka je profesor crtanja i slikar - konzervator. Ćerka nije nastavila ni mojim, ni Brankinim putem. Bila je odličan student prava, završila dve godine i onda upisala fotografiju, pa nove medije. Iskreno, želeli smo da je udaljimo od našeg poziva, kroz muzičku školu, dramski studio, čak i ples. I nismo uspeli. Sada je na doktorskim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Ima svoj internet radio "Femkanje", gde, naravno volonterski, predstavlja savremenu umetičku scenu. Kao roditelji, možemo da joj pružimo samo finansijsku i moralnu podršku. Bitno je da svako od nas ima svoj svet.

Art magazin: Jeste li zadovoljni zbog toga što je poziv pronašla u umetnosti?

Slobodan Knežević: Nisam zadovoljan. Teško je živeti od toga. To je strašno. Nije to samo nju zadesilo, već cele generacije. Ja na jesen idem u penziju i baš me briga. Ali ovi mladi – to mene potresa. Ranije je bilo drugačije, bilo je i posla i otkupa i ozbiljnih likovnih kolonija. Sad u tim privatnim kolonijama traže od umetnika tri rada za parče mesa i tanjir supe - to ilustruje ponižavajuću poziciju umetnosti. A nekad su se radovi u kolonijama otkupljivali. Izračunajte sami koliko generacija likovnih umetnika nikad nije ušlo u muzej na Ušću.

Slobodan Knežević imao je, tokom dugogodišnje umetničke karijere, više od trideset samostalnih i trista kolektivnih izložbi. Izlagao je u zemlji i inostranstvu, Mađarskoj, Švajcarskoj, Poljskoj, Italiji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Japanu... Za svoj rad dobio je sedamnaest umetničkih priznanja, a među najvrednijima su Zlatna igla 67. Prolećne izložbe ULUS-a, Veliki pečat Grafičkog kolektiva, prva nagrada na 6. EX-YU izložbi grafike u Beogradu, Medalja za ukupno stvaralaštvo Zavoda za kulturu Vojvodine...

Art magazin: Često vas vidim na izložbama. Ne propuštate izložbe svojih kolega i prijatelja.

Slobodan Knežević: Meni je to vrlo bitno, hoću da znam šta ljudi rade. To je stvar poštovanja. Ako očekujem da neko dođe na moju izložbu, otići ću i ja na njegovu. Pogledam, ne komentarišem (to zadržim za sebe), ali ako je neko uložio napor da nešto uraditi, pa valjda i ja mogu da prošetam do Malog likovnog salona, do Mamuzića, ili do Muzeja savremene umetnosti! Uzgred, unazad desetak godina taj muzej pravi odlične izložbe, jedini u Srbiji.

Art magazin: Likovna kritika već odavno nije deo medijskog prostora, ni dnevna ni ona akademski utemeljena. Niti se novinari upuštaju u prikaze izložbi, niti je sama vizuelna umetnost predmet medijske pažnje. Kako to objašnjavate?

Slobodan Knežević: Niko više ne piše. Nekada je Andrej Tišma pisao u "Dnevniku", pa pokojni Đorđe Jović, pa Sava Stepanov. U "Politici" Pavle Vasić je gotovo redovno objavljivao tekstove, u "Večernjim novostima" Suja (Vasilije Sujić, prim. autora). Kao i u umetnosti, pozicija ozbiljnih novinara koji prate kulturna zbivanja, je obesmišljena, ponižena i marginalizovana. Zato ti ljudi retko ili uopšte više ne pišu. Ponekad vidite neki prilog na televiziji u strogo izdvojenom, noćnom programu. Umetnost verovatno nije tema za "pristojan" svet.