Izložene grafike predstavljaju koherentnu celinu. Rađene u tehnici sitoštampe, koloristički i tonski su ujednačene. Kroz apstrahovane i svedene forme, autor prikazuje pejzaže i svakodnevne predmete. Ovi motivi, udaljeni od reprezentacijskog, više se pojavljuju onako kako ih umetnik opaža i doživljava nego kakvi su zaista.

Kako Haruhiko objašnjava: "Inspirišu me svakodnevni prizori, razni predmeti privlače moju pažnju. Ipak, moj fokus često je okrenut ka tome kako se ovi predmeti opažaju, stoga ih povezujem sa oblicima iz mog iskustva i sećanja. Iako su nastale forme postale nešto neočekivano, bliže su onome što sam osetio na prvi pogled od toga kako zaista izgledaju."

Za proces stvaranja, ali i razumevanja radova ovog japanskog autora od važnosti su njegovo lično iskustvo i sećanja povezana sa određenim događajima i mestima koja pokreću njegovu umetničku imaginaciju. To su događaji od kojih su neki, poput zemljotresa, podjednako važni kako za individualnu tako i za kolektivnu memoriju.

"Nakon zemljotresa, spoznali smo strah od velikog talasa i postali smo svesni krhkosti i slabosti supstance. Ali u isto vreme, to nas je navelo da počnemo snažno da osećamo značenje tog mesta. Postoji bliskost između mog rada i ovih osećanja."

Bleda površina, prozračni pejzaž koji se postepeno stapa sa pozadinom i pročišćen svet oblika, akumuliraju prizvana sećanja koja autor, kako sam naglašava, prenosi kroz viziju bez mnogo reči.