Naziv izložbe koji je, kao i izbor radova, koncipirao sam Dan Oki, objedinjuje više paralelnih narativa koji se prelamaju kroz njegov umetnički rad. Potka je umetnikova lična životna priča čija ga putanja, odlukom da se na prelasku osamdesetih u devedesete godine posveti medijskoj umetnosti, profesionalno usmerava na umetničke prakse vezane za tehnološku dimenziju posredovanja slike i poruke u medijima videa, filma, fotografije, interneta, te njihovim hibridnim, srodnim ili izvedenim formama.

Egzistencijalne posledice su odluke iskustva života i rada u kulturološki i metodološki najnaprednijim okruženjima Amsterdama, New Yorka i Japana. Sledeća razina naracije je strelovita tehnološka evolucija samih medija, zahvaljujući kojoj su neke od predstavljenih platformi i fenomena, inovativnih u vremenu njihovog uvođenja, već dekadu kasnije postale zastarele. Unutar umetničkog diskursa, izložba ukazuje na konceptualne korene medijske umetnosti, te njenu povezanost s istorijsko novijim umetničkim disciplinama poput performansa, te umetničkim pokretima kao što su letrizam i konkretna poezija. Suštinsko etički podtekst konceptualne umetničke prakse usmeren na promenu kulturnog sistema postkonceptualni umetnici Okijeve generacije proširili su na kritiku celokupnih društvenih odnosa.

Etička dimenzija umetnosti Dana Okija proizlazi iz njegovog aktivnog zanimanja za stvarnost koja ga okružuje, u čijoj svakodnevici pronalazi, komentariše i dekonstruiše društvene konvencije i zadatosti, te ekološku problematiku. Njegova stvaralačka metoda zasnovana na živom zoru, preciznoj percepciji, detekciji i interpretaciji zatečenih situacija u neposrednom i trenutnom okruženju, u svojoj je jednostavnosti krajnje minimalistički radikalna. Temelji se na medijskom izdvajanju i posredovanju apropriranih događanja kada je kamera u autorovim rukama ili pod njegovom režijskom paskom. Kadar je uvek u neutralnom uglu snimanja i statičan u očitoj nakani da se izbegne bilo kakva dodatna estetizacija snimka koja bi mogla umanjiti apsolutnu koncentraciju na suštinsko značenje prenesenog događanja kako ga vidi autor.

Druga varijanta, zasnovana je na impromptuperformansu koga umetnik izvodi u okolini u kojoj se našao, a kameru pri tom poverava slučajnom anonimnom prolazniku ili, pak, prepušta njenom ugrađenom tajmeru. Anonimnost događaja i/ili snimatelja nadovezuje se na neoavangardne postupke kojima su se umetnici šezdesetih i sedamdesetih godina programski distancirali od kulturnog sistema zasnovanog na kvadratu autor – umetnički objekat – institucija – tržište, a kojim je iz jednačine u potpunosti izbačen njen najvažniji segment, sam stvaralački proces. Stoga nije čudo da Oki fotografski segment svog rada koncipira u ciklusima koji prate razvoj događaja. Njegovi rani Bijeg od kamere (1989.) prati autora i njegove prijatelje kako se trkom udaljavaju od kamere postavljene pred tadašnjom uredom lokalnog CK SKH. Filmičnost koncepta još je izraženija u ciklusu Susret nastalom istog dana na istoj lokaciji, a koji prikazuje stepenovano približavanje i udaljavanje umetnika i saradnika suobrazno stepeništu na kome se odvija, budući da se fotografije mogu postaviti u loop-u, tako sugeršući beskrajno ponavljanje. Slične aspekte imaju i ciklus Me, Cow, Damien (1996.), Gravity Kiss (1997.), Up and Down (1997.), pa čak i Drvo (2014.).

Ova urođena sklonost pokretnoj slici ili filmična koncepcija fotografisanja, Okija će rano usmeriti prema radu s videom, što će se u kasnijim godinama razviti u sada već impresivnu filmografiju. Na ovaj postupak pažljivo ukazuje Undergorund Loop snimljen 1996. u New Yorku. Za ovu  prigodu je izvorni niz fotografija, koje iz ruke slučajnog suputnika registruju izvođenje autorovog premeta u podzemnoj željeznici, stop animacijom realizovan i u formi videa, naravno u loop-u. S obzirom da je princip na različitim nivoima interpretacije predstavljenog opusa vidljiv u gotovo svim segmentima izložbe, možemo zaključiti da Okija najviše zanima rubno područje prelivanja statičnih i pokretnih slika: ciklusi fotografija koji sugerišu fizičko ili čak i misaono kretanje, odnosno, filmovi snimljeni statičnom kamerom koji zapravo izgledaju kao pokrenuta slika.

Tema statičnog u pokretnom (i obrnuto) može se ne samo uspešno uzeti za naziv celog koncepta Foto bioautografije, već izražava i autorovo celokupno razumevanje života i stvarnosti. Metode, sadržaj i poetika, njegov opus neraskidivo povezuju sa područjima kulturne antropologije i antropologije medija. Pratimo niz zasebnih društvenih okruženja u kojima se odvija autorov život (Zadar, Amsterdam, Split, New York, itd). Potom, posebne tehnološke aspekte društvene komunikacije (adresari, mobilni telefoni, web stranice, fotografski dnevnik, rituali obeda, religije) od kojih je svaki predstavljao stepen kontinuiteta njenog opšteg razvoja u vremenu i prostoru. Svaki od ovih medija razvio je i specifične kodove ponašanja koji su zajedno s njima nastupili i potom jednako tako nestali s društvene pozornice.

Postavka splitske izložbe nije pratila hronologiju nastanka radova, niti razvoja medija, već je - uspostavljanjem odnosa između novih i starih radova, te različitih medija komunikacije kojima se Oki bavio - u ovom delimičnom pregledu opusa istakao njegov suštinski fokus na ontološka pitanja dinamike kojom stvaramo vlastito okruženje, svoj život i sebe same.

Albert Kazi