Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, multimedijalni umetnik rođena je u Pančevu, kao ćerka ruskih emigranata, majora Vasilija Ivanjickog i Veronike Mihailovne Piotrovske. Po završetku postdiplomskih studija, dobila je, kao posebno priznanje, i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u Sjedinjenim Državama, 1962. godine, a godine 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije "Artist in Residence" na Rhode Island School of Design.

Olja Ivanjicki je izabrana za Najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom. Takođe je dobitnik Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u zemlji. Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut uvrstili su Olju Ivanjicki među "Vodećih 500 lidera od uticaja" (ABI, 1998), zatim je izabrana za "Međunarodnu ženu godine" (IBC, Kembridž 1995), "Vodećih 2000 intelektualaca sveta", (IBC, Kembridž, 1999), "Vodeće žive legende sveta za 2001 godinu" (IBC, Kembridž, 2001), "Izuzetni pojedinci 20. veka", (IBC, Kembridž, 2000). Jedan je od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike. Krajem 2006. godine učestvuje u osnivanju "Mediala Art" salona a 2007. godine osnovala je Fond Olge Olje Ivanjicki.

Olja Ivanjicki je samostalno izlagala 99 puta, u okviru grupe MEDIALA 12 puta, a učestvovala je i u više od hiljadu kolektivnih izložbi. Tokom šezdesetih godina, donela je pop art u Beograd. Njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta. Bila je član ULUS-a, ali i jedan od osnivača legendarne grupe MEDIALA. To je bila grupa mladih slikara, pisaca, filozofa, arhitekata, kompozitora koja je u međusobnom druženju otkrila jednu posebnu vrstu gladi – glad za umetnošću i saznanjem. To je bio revolt, provokacija.

Tokom 2003. i 2004. godine, Olja je napravila i nekoliko arhitektonskih projekata za novi trgovinski centar u Njujorku, dve građevine za Mars, projekat mosta preko Dunava za Beograd. Takođe je učestvovala na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti, a 2005. godine oprobala se i kao kostimograf u u opereti Slepi miš, Johana Štrausa. Radila je i modne kolekcije.