Frederik Bazij je rođen 6. decembra 1841. godine u Monpeljeu u imućnoj, protestantskoj porodici. Rano se zainteresovao za slikarstvo i stoga posećivao atelje  vajara Buossan-a kako bi učio crtež... tu je radio i kopije umetničkih dela koja su izložena u muzeju Fabre. Roditelji mu dozvoljavaju da se posveti slikarstvu, ali pod uslovom da studira i medicinu. Odlazi u Pariz sa dvadeset godina (1862) da nastavi studije medicine. Odmah je počeo sa časovima slikanja kod  svajcarskog slikara Carlsa Glera  gde se upoznaje sa Ogistom Renoarom, Klodom Moneom i Alfredom Sislijem. Imresionizam u svom začetku ga je privukao i počinje da slika u njihovom duhu. U njemu je već bio trag odusevljenja slikarstvom Ežena Delakroe. U krugu ovih slikara razmenjuje misljenja o obnovi slikarstva. Uči uz njih, naročito od Monea. Već 1864. godine napusta Glera, ima svoj atelje u kojem slobodno radi. Uz dozvolu roditelja napustio je studije medicine (1964). Često je menjao ateljee i velikodusno pomagao svoje prijatelje- slikare...

Federik Bazij. Autoportret

Bazij i njegovi prijatelji plaćali su svoje modele, a ponekad su pozirali jedno drugom u nedostatku novca za modele. Tako će Bazij pozirati Moneu za sliku "Doručak u travi" (1865)...  Kako mu je bio potreban novac za plaćanje modela pisao je rodilteljima da ga ne osuđuju na rad samo na mrtvu prirodu, kao i da je takav rad samo za one koji nemaju finansijskih sredstava... mrtvi predmeti razvijaju zanat slikara (kompoziciju, volumen….), ali treba ići dalje, napredovati... Već 1863. godine atelje prestaje da mu bude dovoljan za rad. Po ugledu na Monea slika i prirodu  odlazeći na kraća putovanja, sam ili sa Moneom, tražeci motive za svoje radove. Uz Monea stiče samopouzdanje i slika prirodu i čoveka u prirodi na sebi svojstven način. Sada je mogao sa lakoćom da realizuje svoju ideju  da slika "figure na suncu". Često je odlazio u rodni Monpelje gde je pogled sa terase njegove kuće bio idealan za slikanje čuvene slike "Sastanak porodice"(1867-68) ili "Pogled na seoce"(1868). U krugu imresionista i on je svetlosti dao specifičnu težinu kombinujući čiste boje na platnu. Uz pejzaže, slikaće i figure u planeru sa velikim umećem... Tragovi realizma, na koja su ga uputila Delakroina  dela, prisutni su u njegovom slikarstvu te uz kombinaciju sa novim pogledima na svetlost stvara divne kompozicije, autoportret, portrete, pejzaže: Pejzaž u Chailly Paysage` a Chailly, Zima, Mrtva priroda sa čapljom, Letnja scena, Ružičasta haljina, Improvizovana ambulanta, Mlada žena sa božurima, Bedemi Aigues Mortes, Letnja scena, Portret Renoara... zanimljivo je da je Bazijeva slika Devojka za klavirom (1866) smatrana izgubljenom ili unistenom a da se uz pomoć analize radiografijom C2RMF pronasla ispod druge slike.

Prijavio se kao dobrovoljac u francusko-pruskom ratu 1870.godine i iste godine poginuo. Sa nepunih 29 godina napustio je svet. Iako su ga pomalo omalovažavali, biće i onih koji će reći kako je Bazij bio najtemeljniji i najljubazniji (reči njegovog prijatelja Edmond Maitre) u grupi slikara imresionista. Nakon smrti pada u zaborav. Tek 1910. godine biće priređena izložba njegovih slika na Jesenjem salonu. Kritika mu polako pridaje zaslužen značaj te se organizuju izložbe u Monpeljeu i Parizu. Internacionalnu slavu postiže nakon 1950. godine kada njegova platna postaju deo privatnih kolekcionara u Americi. Kritičari i ljubitelji umetnosti shvatili su kolko je Bazij značajna karika u razvoju impresionizma. Bio je slikar koji obećava, koji se kretao putem koji bi značajno uticao na razvoj slikarstva XIX veka, ali ga je rana smrt sprečila. Uprkos tome, njegov značaj je neosporan.

Velika izložba u muzeju Orsay dosla je iz njegovog rodnog grada Monpeljea. Održana je u muzeju Fabre od 25. juna do 26. oktobra 2016. godine. Glavni kustos bio je direktor muzeja Fabre - Michel  Hilaire. Kustos u muzeju Orsay je Paull Perrin.

Na izložbi su prikazana Bazijeova dela uporedo sa delima njegovih savremenika među kojima su neki od njih bili i njegovi lični prijatelji: platna Delakroe, Kurbea, Monea, Renoara, Fantin-Latoura, Giugou-a, Sezana, Schoderer-a... Predstavljena su brojna platna, ali i veći broj Bazijevih crteža koji se čuvaju u muzeju Orsay. Moguće je pročitati i delić bogate Bazijeve originalne prepiske koja je takođe prikazana na izložbi. Bazijeva brojna pisma omogućila su da se rekonstruise njegov život, njegova razmisljanja o slikarsvu... Radovi su raspoređeni u 11 sala od kojih svaka preferira određenu tematiku: portret, priroda, cveće... Poenta izložbe je da se sagleda mesto Frederika Bazija u revolucionarnom periodu slikarstva 60-ih godina XIX veka. Stoga su platna postavljena i hronoloski. Bazij zaslužuje ovakvu postavku izložbe jer je zaboravljen, potom otkriven i hvaljen. Njegove slike u kontekstu slika njegovih savremenika oživljavaju vreme u kojem je stvarao, ali i njegovu specifičnost koja ga je odvajala od drugih iako su im osnovni-polazni principi bili isti: pobuna protiv tradicionalne, akademske umetnosti kroz novo nadahnuće podstaknuto celokupnim razvojem i kretanjem drustva ka traženju novog slikarskog izraza.

Izložba se marta 2017. godine iz Pariza seli u Vasington u Nacional gallery of art. "Put" koji ova izložba prelazi govori kolika je vrednost Frederika Bazija ali i koliko je interesantna postavka koja njegove slike "upoređuje" sa slikama njegovih savremenika.

Kako je Bazij živeo svega 29 godina, dakle stvarao je u periodu dok je mladost poigravala u njemu, možemo reći da je njegovo slikarstvo "slikarstvo jedne mladosti". Iako bez mogućnosti da ga sagledamo u razvoju u kojem bi bio moguć zaokret ili u nekoj vrsti doslednosti, Bazij se svojim vrednim platnima upisao u "knjigu" velikih i nezaobilaznih slikara.

Prikaz izložbe: Slavica Štulić
Prevod izložbenog materijala: Vera Štulić