Prepoznatljiv umetnički izraz zasnovan na istraživanju i kolekcioniranju, sakupljanju odbačenih predmeta i njihovom oživljavanju i uvođenju u kontekst umetničkog dela, u Kruševcu ima i posebno značenje, prostorno određenje u kome porodična zaostavština otrgnuta od zaborava pokreće kolektivno sećanje.

U okviru izložbe jedna grupa radova se osvrće na pojam akumulacije vremena, preko satnih mehanizama, ciferblata i drugih delova satova kao metafore akumuliranog vremena, njegove konstrukcije i percepcije, kao i preko onih radova kojima je akumulirano vreme nanelo određene promene na materijalu, koji dokumentuju propadljivost materijala, svedoče o prolaznosti i nestajanju.

Druga grupa radova osvrće se na sećanja iz lične i porodične istorije kao dokumenata promena kroz vreme i svedoka prolaznosti i nestajanja u umetničkom procesu komparacije fragmenata istorije, prošlosti i sadašnjosti ili se sećanja rekonstruišu pomoću fragmentarnih svedočanstava.

Kroz sećanje kao žive aktivnosti podložne zaboravu i ponovnom evociranju, između pamćenja i zaborava, između lične i kolektivne istorije, radovi sa sećanjima na porodični sajdžijski zanat "Karakušević" u Kruševcu su i dokumentarno sećanje na najstariju sajdžijsku radnju u Kruševcu, na porodični zanat koji je trajao skoro vek i po, ali i podesećanje na kruševačku porodicu Karakušević.

"Sve počinje u sajdžijskoj porodici koju je vreme pobedilo. Karakuševići više nemaju potomaka koji bi nastavili zanat časovničara. Kolekcionaru / umetniku ostali su tragovi (u vidu četrnaest fioka, nekoliko zidnih i gomile džepnih i ručnih satova i njihovih delova), kojima može da ispreda i svoj svet. Kolekcioniranje i umetnost su prakse koje remete uobičajen tok vremena, prakse koje daju novom štimeru mogućnost da pretumbava trenutke i sudbine i da, izvlačeći fragmente kako iz autobiografskog tako i društveno-istorijskog skladišta iskustava, predstavi vlastitu viziju sveta. I umetnik i časovničar pokvarenom predmetu daju novu dozu pozajmljenog vremena, ali umetnik ga postavlja u transformisani kontekst gde predstavlja alegoriju o ljudima i vremenima u kojima je predmet nastao, upotrebljavao se, odbacio, i potom ponovo poslužio za izgradnju umetnikove slike sveta. Ipak, Perića umetnika i kolekcionara, sa njegovim porodičnim časovničarima spaja jedna esencijalna karika - svi oni daju život mrtvom, pokvarenom predmetu i transformišu ga u predmet u kome se ogleda impuls života, iskustva, odnosa i doživljaja." (Milica Perić)

Vladimir Perić (1962, Zemun) je multimedijalni umetnik. Na sceni vizuelne umetnosti prisutan je više od tri decenije, a njegovo stvaralaštvo može se podeliti u tri perioda – kada je izlagao pod pseudonimom "Talent" (1986-1996), zatim kao osnivač i član umetničke grupe "Talent Factory" (1996-2006), nakon čega izlaže pod vlastitim imenom i u okviru novog desetogodišnjeg projekta Muzej detinjstva. Dobitnik je značajnih priznanja za vizuelnu umetnost, poput Politikine nagrade iz fonda "Vladislav Ribnikar" (2006) ili učešća na 55. Bijenalu u Veneciji (2013) izložbom "Nema ničeg između nas" u Nacionalnom paviljonu. Njemu se pridružila istoričarka umetnosti i kustoskinja Milica Perić (1984, Beograd) i nastavila sa Perićem da razvija ovaj obiman projekat kao fuziju savremenog kolekcionarstva, vizuelne umetnosti i muzeološke prakse. U centru njenog rada je razvoj kolekcije, kao i prezentacija Muzeja detinjstva kroz izložbe i umetničke radove, predavanja i publikacije. Vladimir i Milica rade kao umetnički tandem od 2013. godine i na projektima koji su van okvira Muzeja detinjstva.

Izložba se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.