 BEOGRAD. Galerija Artget predstavlja od 12. januara do 2. februara 2017. fotografije mr Vladimira Červenke (1942, Sofija). Diplomirao je na Fakultetu za film i televiziju FAMU u Pragu na katedri umetničke fotografije u klasi doc. Jana Šmoka 1974. Na istom fakultetu je i magistrirao.
Od 1974. do 1988. godine je radio kao filmski i TV fotograf na televiziji Novi Sad, a posle toga do kraja 2007. godine kao fotograf i konzervator u Muzeju grada Novog Sada. Osnivač je i pokretač Foto ateljea i galerije "Čardak" i Seminara fotografije za mlade fotografe u Sremskim Karlovcima, kao i Bijenala fotografije u istom mestu. Saradnik je i član redakcije časopisa "ReFoto".  Mnogi fotografi i teretičari fotografije, tokom stopedeset godina istorije ovog medija, lomili su koplja oko toga da li je fotografija umetnost?
Te rasprave su za mene irelevantne i ne vidim njihovu svrhu. Fotografija je sistem za komunikaciju. Da bi određena fotografija ponela pridev "umetnički" mora da zadovolji određene estetske zahteve, pobudi određena osećanja, misli, doživljaje i maštu. Prema tome, nije svaka fotografija umetničko delo. U stvari, "umetnička" fotografija ne postoji, isto kao što ne postoji "umetničko" slikarstvo, vajarstvo, pozorište..., postoje samo dela, pa i fotografije, koje imaju umetničke vrednosti. Za mene je fotografija pre svega informativno-emotivno saopštenje koje obuhvata celokupnu oblast fotografije: od dokumentarne do tzv. umetničke. Da li će ona biti obična informacija ili umetničko delo zavisi od toga koje komponente pretežu – informativne ili emotivne. Kod kreiranja fotografija čiji je cilj bio da prenesu moju autorsku emotivnu poruku koristio sam iskustva češkog pisca Bohumila Hrabala za koga je umetnost "slobodna igra sa slobodnom maštom koja je manje ili više umrljana stvarnošću." Onaj ko ima ambicije mora da ima na umu da je umetnost društvena kategorija, sa svim pozitivnim i negativnim aspektima koje takva formulacija donosi.
(Intervju: Luka Salapura, Dnevnik, 1. septembar 1990)
Kada je Foks Talbot 1841. patentirao svoj postupak fotografije, učinio je to pod šifrom "kalos" što u prevodu sa grčkog znači lep. Da li fotgrafija ulepšava svet ili, kako Rolan Bart tvrdi, laže?
S jedne strane, fotografija čini svet onoliko lepim koliko jeste, a sa druge fotografja ne sme da uništi lepotu kao dokument, ali može da posvedoči o njenom narušavanju. Velika je odgovornost fotografa prema svetu uhvaćenom u objektiv. To je uvek stvaran svet. Slikar može da "izmisli" stvarnost. Fotograf registruje stvarnost, kakva god da je. Naravo, od niza stvari zavisi kako će tu stvarnost doživeti posmatrači neke foto-poruke. Fotografija sama po sebi ne laže, ali lažu ljudi koji se njom bave i zato su veoma česte i uspešne manipulacije.
Šta čini dobru fotografiju? Da li osvetljenje, ugao posmatranja, kompozicija, uznemiravajuća lakoća kojom se pritiska okidač?
Sve to po malo plus ono što čovek koji pritiska okidač ima u glavi. Svako može da fotografiše, ali nije svaka fotografija izraz onog što čovek vidi kroz objektiv. Do dobre fotografije dolazi se, kao u svim umetničkim disciplinama, savlađivanjem zanata i korišćenjem talenta. Postoje dva prilaza fotografiji. Jedan je obično "škljoc", takozvani "konzerva uspomena" pristup. Drugi zahteva da se steknu odgovarajući uslovi: ideja, svetlosti, oprema... Dobru fotografiju promoviše rukopis njenog autora, njegov lični stav. Ona je njegova misao.
"Pokretne slike" ne bude onu vrstu nostalgije koja je svojstvena požutelim fotografijama. One provociraju sećanje poput "Prustovih kolačića"?
Zato što je kontakt s njima prisniji, nema toliko posrednika između stanja koje je uhvaćeno objektivom i autora. Fotografija obavlja dve funkcije: informativnu i emotivnu. Kako vreme od trenutka snimanja prolazi, raste njena emotivna vrednost. Fotografija je, civilizacijski gledano, prvi dokaz prolaznosti!
(Intervju: Zagorka Radović, Nezavisni, 15. januar 1999)
Glavna tema na vašoj izložbi pod nazivom "Kosmička istraživanja" je prostor bez ljudi. Zašto?
Čovek je neiscrpna inspiracija za svakog fotografa. Ipak čovek često može da smeta. To što se on ne pojavljuje na nekim od mojih fotografija, ne znači da se njime ne bavim. Naprotiv, bavim se upravo čovekom ali pre svega kroz bezljudne prostore. Ja zapravo osvajam prostore da bih ih istraživao, a potom napustio. U tome je glavna razlika između istraživača koji osvajanjem otvara prostor i osvajača koji prostor osvaja da bi ga ogradio i zakatančio.
(Intervju: Duško Domanović, Blic, 15. septembar 2008)
Više informacija na zvaničnom sajtu www.vladimircervenka.com |
Comments
Čudno je to, ali fotografija kao da je blaža prema mestima i prostorima nego prema ljudima. I bolja za njih. Za ljude koje znam uvek mislim da su lepši nego što fotografije pokažu (većina fotografija), umetnički fotografi uvek biraju neke izborane face, a mesta na fotografiji lepa, ali me često pomalo razočaraju kad ih vidim (valjda su fotografi koji rade za turističke agencije previše dobri). I onda, kao da je ljude bolje slikati a mesta, arhitekturu fotografisati. A to je baš nekako skroz asimetrično, jer ljudi su priroda a slika ih izmaštava a arhitektura je izmaštana a fotografija je objektivno konzervira. Samo moj laički utisak.
Koliko je fotografija sinonim za umetnost najbolje se može i pročitati u jednom eseju Susan Zontag o fotografiji: "U Platonovoj pećini stoji da su fotografije gramatika, i što je još važnije etika viđenja. Najgrandiozniji rezultat fotografskog poduhvata je to što nam pruža osećanje da čitav svet možemo držati u glavi - kao antologiju slika." Sakupljati fotografije znači sakupljati svet. Fotografisati znači prisvojiti fotografsku stvar. Fotografije pribavljaju svedočanstvo.
Podstaknut fotografijama gospodina Červenke,još jednom sam sebi potvrdio da je sveprisutnost fotografije možebiti odredila njen neumetnički prefiks, a zapravo smo sve više svedoci da je savremeni trenutak, realno i virtuelno u njemu, polje digitalne slike gde dominira upravo njeno visočanstvo fotografija. Zahvaljujući umetnicima poput gospodina Červenke moguća je "zaustavnost" sveta oko nas na najbolji mogući/vizuelni način.
Dok mi, obični laici, bežimo od crno bele fotografije, jer crno-belo otkriva sve moguće nepravilnosti, Vladimir naprotiv svojim fotografijama daje jednu specifičnu boju za koju mislimo da i ne postoji, sve dok ne vidimo njegove fotografije.
Bilo da se radi o aktovima, pejzažima, životinjama, saobraćaju ili životinjama, autor kao da je ove prizore zaustavio u nekom davnom vremenu i ostavio ih, snimljene na fotografijama, da ih čuvamo za generacije koje dolaze.
Kao i svi akteri ovih "novih vremena" i za mene je fotografija postala samo informacija, ali, postoje ljudi kao što je Vladimir Červenka koji nas uvek podsete da je fotografija umetnost. U njegovom slučaju, i te kakva!