"Orman u sobi je obično postavljen u ugao, da ne bi zagradio prolaz ili zaklonio svetlo" – zapisao je umetnik u okviru jedne svoje beleške krajem studija. Ova konstatacija bila je iznesena u vezi sa činjenicom da umetničko delo gubi svoju autonomiju kad napusti atelje, ali se danas, u relaciji sa aktuelnom izložbom Igora Antića, može iščitatavati na drugačije načine.

Da li je i sama umetnost danas gurnuta u zapećak, saterana u ćošak, smeštena negde  "da ne smeta", da ne ometa "stvarni život", da li je, zanemarena i zaboravljena, ostavljena da postoji samo sebe radi, pošto se sistematski zanemaruje postojanje onih kojima je i dalje potrebna?

Da li umetničko delo ima isti tretman kao i nameštaj i, ako je tako, koja je vrednost umetničkog dela u današnje vreme?

Da li uopšte mozemo govoriti o umetničkoj vrednosti ili je ostala samo ona materijalna?

Da li umetnost danas, kao ugaona garnitura, treba da bude nešto "udobno" inače, ako "žulja", treba je odbaciti ili zameniti?

Ova i mnoga druga pitanja inicira najnoviji rad Igora Antića.