Dobri Stojanović se predstavio na likovnoj sceni krajem šezdesetih godina prošlog veka i likovnim sladokuscima bilo je jasno da je Srbija dobila tananog slikara šagalovske provenijencije. Ako postoje pesnici u slikarstvu, onda je to ovaj umetnik rodom iz Kalne.

Dobri Stojanović je prošao kroz dobru beogradsku školu, završio postdiplomske studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a onda i specijalističke studije grafike u Briselu i slikarstva u Madridu. Na njegovim tadašnjim i kasnijim crtežima ima mnogo istovetnog pouzdanja u nadahnuće: desetine malih slika na velikim slikama, skladne pojedinosti iscrtane rukom koja se igrala, koja se radovala, a zatim dovedene u zajednički sklad.

Početkom devedesetih godina u njegovom stvaralaštvu dolazi do dramatičnog preokreta: ostaje tananost, ostaje i malo poezije u prelivima boja, ali sve je to zamagljeno pojavom jednog izobličenog sveta. Na platnima sada vidimo opominjući užas, dramu života i dramu umiranja, pokretni pakao iznad čijih vrata ne piše napustite svaku nadu vi koji ulazite, jer ta nada je već napuštena. Likovi su razdešeni, tela deformisana i razgrađena, sveopšti raspad ubija spokojstvo i zastrašuje, boje su divlje, jasne i jarke – to su zarobljavajuće boje, nespremne da proizvedu smirenost.

Sada se, za njega, za njegovu umetničku biografiju, otvara jedno sudbonosno pitanje: Šta će mu u budućnosti doneti stara i nova iskustva, sastanak tananosti i surovosti, spoj polutonova i jarkih boja? Šta će se dobiti u preplitanju vedrine poetskog nadrealizma (koji nudi omamljujuću lepotu sveta) i veštine prizivanja zastrašujućih scena iz kotla istorije?