 PARIZ. Specijalno za Art magazin. 100-ta godišnjica smrti slavnog francuskog vajara Ogista Rodena obeležena je u Parizu prigodnom izložbom u Grand Palais-u. Izložba se održava od 22. marta do 31. jula 2017. Kako je ideja ove izložbe ne samo da se ukaže na Rodenovu genijalnost već i na uticaje koje je imao u svetu umetnosti, prikazana su uz značajna Rodenova dela i dela drugih umetnika koji su bili pod njegovim uticajem ili inspirisani njegovim delima.
Fransoa Ogist Rene Roden (Pariz 10. oktobar 1840 – predgrađe Pariza, Medon 17. novembar 1917) je u značajnoj meri samouk vajar. Od ranog detinjstva zainteresovan za crtanje. Posećivao je kratko vreme školu, uspeo je da se upiše u Malu školu dekorativnih umetnosti, ali se potom strastveno zainetesovao za skulpturu. Na godinu dana napustio je svoju ljubav prema vajarstvu otisavši u manastir nakon smrti sestre, potom nastavlja, istražuje, radi u fabrici dizajna paralelno sa radom na vajarskim delima. Neuspešno konkuriše za Salone, ipak strpljivo radi i krajem veka postiže uspehe da bi od 1900-e postao i svetski slavan vajar.
 Emocija je nešto što dominira na njegovim skulpturama, u njegovim delima pulsira život, bira tanana ili jaka osećanja da ih izvaja po celom telu, jer celo telo oseća, misli, spava... Nešto što akademsko vajarstvo do tada nije poznavalo i što je Roden uspeo da iskaže odnelo je prevagu u odnosu na dotadašnje klišee vajarskog rada: forma je oslobođena. Omogućena je nova kreativnost kojoj je Roden udario temelje i u isto vreme učinio svoja dela toliko vrednim da vreme ne može da utiče na stalnu fascinantsnost koju izaziva kod posmatrača. Figure više nisu na pijedastalima, spušta ih i nudi posmatraču da ostvari bliskost sa njima... Kasnije će ga zanimati fragmenti koje će lucidno realizovati i početi da priča novu istoriju vajarsva i slikarstva.
Organizator izložbe je Catherine Chevillot, direktor Rodenovog muzeja u Parizu. U svojoj uvodnoj reči istakla je da je Roden radio na nedefinisanim formama,da je to bio proces u kojem je koristio različite tehnike (kolaz, sklapanje, integracija slučajnosti...).
Roden je na ovoj izložbi predstavljen u drugačijem svetlu nego u Rodenovom muzeju. Tri organizaciona dela izložbe predstavljaju Rodena ekspresionistu koji želi da celo telo "govori", potom Rodenova eksperimentisanja sa formama koje bi ga dovele do suštine vajarskog dela, a treća galerija ili organizaciona celina predstavlja kako je Rodenov ekspresionizam prihvaćen u XX veku.
U svakoj od ove tri galerije postoji i osvrt na publiku, odnos kolekcionara, uticaj na druge umetnike. Veliki zadatak bio je kako napraviti postavku izložbe, istakla je Catherine Chevillot. Uzete su u obzir osnovne karakteristike Rodenovih dela ali i njegova lična želja da skulprure na postolju budu osvetljene sa što više svetlosti (Roden je voleo prirodnu svetlost) kao i da posmatrač može da obiđe oko skulpture i sagleda je sa svih strana. Stoga je angažovana Didier Blin (arhitekta) za scenografiju ove izložbe. Ona je ispoštovala sve na čemu je i Roden insistirao. Predstavljena su pomešano značajna Rodenova dela sa delima umetnika koje je inspirisao. Dela koja obrađuju istu temu postavljena su često jedno pored drugog.
Uz Rodenova najpoznatija dela poput "Mislioca", "Poljupca", "Gradjana Kalea", "Čoveka koji hoda"... prisutni su radovi Ivana Meštrovića ("Zdenac" i "Starica"), Robert Couturier ("Sv. Sebastijan"), Albero Giacometti ("Tri čoveka koji hodaju"... ), Constantin Brancusi, Max Becman, Picasso, Otto Gutfreund ("Strah"), Beseliz, Matisse, Germaine Richier, Josef Lombreaux, Ossip Zadkin, Bary Flanagan.
U izložbenom prostoru posebno mesto posvećeno je izlaganju Rodenovih crteža koji se uobičajeno nazivaju "crnim crtežima". Oni su uglavnom bili inspiracija za skulpturu, ali sama skulptura nije identična sa crtežom. Ponekad je slična samo forma. Jednostavne forme na nekim crtežima intenzivirane su akvarelom. Roden je 1902-e u Pragu, na poziv udruženja umetnika MANES, izlozio 75 svojih crteža i 88 skulptura sa senzacionalnim uspehom. Neki od tih crteža našli su se u okviru postavke izložbe u Grand Palais-u.
Roden je voleo da fotografiše svoje sculpture kako bi ih posmatrao izolovano i sa distance, razmišljao i sanjario o njima. Ponekad je retuširao fotografije. Skulpture nikad nije menjao. Fotografije su mu bile samo podsticaj za dalji rad, sopstveno sagledavanje... I neke od tih fotografija čine ovu izložbenu postavku.
Na izlasku iz galerije "ispraća" nas Roden svojim dugogodišnjim, nezavršenim radom "Vrata pakla" koja su za ovu priliku izrađena od gipsa. Veliki broj figura na "Vratima pakla" postaće i najznačajnija Rodenova dela poput "Mislioca" i drugih.
Pregledom celokupne izložbe dobija se jasna slika koliko je Roden i do današnjih dana aktuelan, genijalni umetnik čija umetnička upitanost - rešenja i dalje intrigiraju umetnike koji bi da nastave njegovu umetničku misiju.
Prikaz izložbe: Slavica Štulić
Prevod izložbenog materijala: Vera Štulić |
