Radovi predstavljeni na izložbi "Noć na zemlji bez snova" nastajali su sukcesivno tokom proteklih pola godine i predstavljaju odraz i trag ‘transformišućeg’ perioda života umetnice. Nedavni lični traumatični događaji izmestili su je i naveli da potraži i definiše sebe (da ‘dođe sebi’) a samostalna, intimna, dubinska potraga dovela ju je do horizonta života i umetnosti. S verom u introspekciju zatresla je i zavrtela taj horizont i sa publikom podelila sveže zapise ličnih životnih meandriranja i samospoznaje – plod često problematizovane strastvene veze unutrašnjeg razvoja i stvaranja.

Motivi koji su se Jagodi nametali i koje je koristila u građenju vizuelnog simboličkog narativa ukazuju na putovanje, safari i egzotiku – tu su mapa i predeli, divlje životinje, koža jelena , žena sa puškom… Osećaju se uzbuđenje, opasnost, brutalnost i neizvesnost pred divljim i nepoznatim otkrićima. Crteži su na momente ovlašne, primitivne skice a na momente se izraz pretvara u opsesivno-minuciozno građene simboličke predstave i u odnosu na to možemo ih razdvojiti na zabeleške određenih procesa i arhetipski statične predstave kao što su veliki crteži na slikarskim platnima. Ukupan registar korištenih simbola određuje i prirodu putovanja kao safari lova na sebe. Sebe kao egzotičnog primitivca, ranjenog i proteranog iz prirodnog staništa sopstva.

"Šta me određuje?" je trofejno pitanje ovog putovanja, izbrijano na koži jelena. Ta koža divljeg stvora je membrana bića, referentna tačka u odnosu na koju sve ostalo postoji isključivo kao sadržaj koji je izvan ili unutar nje. Tako se i traženje statičke tačke lične stabilnosti i vrednosti kreće napipavanjem prostora unutra i spolja. Ko i šta me definiše? Gde je moj/naš centar? Ko sam ja a ko su oni? U odnosu na koga i šta sam dobro ili u odnosu na koga ili šta mi je loše? Gde na toj mapi osećam moć a gde sam bespomoćna? 'Mapa Evrope ili snovi bez sna' je mapa svesno prihvaćenog konstrukta, ponavljanje mita da su centar, moć i odgovornost izvan nas. Težak život na periferiji teritorije još je teži psihološki jer negira sopstvenu važnost i zavodi na depresiju i samozaborav. Na poziciji periferije nemoć se progresivno multiplicira i iscrpljuje.

Izložba je nastajala kao sredstvo svesne artikulacije psihološkog haosa. Jagoda je kretala od simbola i uzbudljivih vizuelnih nadražaja koje je ugrađivala u tok, proces, tkanje, priču. Jedna od takvih, za umetnicu, stimulativnih slika je stara fotografija njene majke na kojoj ona mlada, lepa i odlučna nišani sa puškom u rukama. Rad 'U mojim rukama' je prelomna tačka u ritmu i toku izložbe i deo je niza od tri monumentalna, ikonična crteža na sirovim slikarskim platnima. Ovi crteži – 'Mapa Evrope ili snovi bez sna', 'Planina zvana Opsesija' i 'U mojim rukama', su fragilni ali i snažni u efektu. Bledi trag grafitne olovke na zagužvanim, ‘naturalnim’ platnima stvara utisak da su poruke koje oni nose važne, drevne – arhetipske, poruke iz nesvesnog. Efekat bleđenja i nestajanja dočarava njihovo trajanje u vremenu i pre njihovog ukazivanja u svesti umetnice. Tako je motiv žene koja drži oružje tj. moć i kontrolu otrežnjujući i osvešćujući.

Kroz pucanj snažne žene prelama se i ritam izložbe i prekida se haotični, niski registar nagonske energije koji kulminira u video crtežu "Preživljavanje". Haos instikata koji nose nemirni, isprekidani crteži i pokretne slike lova i parenja prekida se pucnjem i kanališe se i 'kultiviše' u proces individuacije. Umetnica se u krajnjoj instanci smiruje i prepušta "opsesivnom" građenju crteža grandioznog planinskog venca koji po jungovskoj analitičkoj teoriji simbola može da se tumači kao put ličnog razvoja.

Marija Radoš