K67 pripada vrsti modularnog kioska, a ime je dobio po godini u kojoj ga je patentirao mladi slovenački arhitekta Saša J. Mehtig (Saša J. Mächtig) čija inspiracija je bio presek dve cevi. Koristeći nove tehnologije i nove materijale koji su bili u modi, poput ojačanog poliestera i poliuretana, proizveo je inovativno i praktično rešenje koje je uvršteno u kolekciju dizajna Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku.

Bez namere da se sa nostalgijom gleda u prošlost, već sa željom da se prošlost pretvori u predmet proučavanja i kritičke refleksije, ne samo u akademskim krugovima, već i kod "običnih" ljudi, umetnički tandem Manojlović / Zarić obilazi lokacije po Srbiji i fotografiše kioske K67. Kroz njihove radove, kako je navela kustoskinja izložbe Ana Panić, pratimo transformaciju kioska od simbola uređenosti, promišljenosti, modernizacije i dobrog dizajna do simbola neplaniranog urbanizma, divlje gradnje i haosa.

Projekat se proširuje pozivanjem građana da šalju svoje fotografije kioska, što označava početak stvaranja inventara, vizuelnog arhiva kioska K67 koji je prepoznat kao simbol nekadašnje vere u bolju budućnost, a danas, sa nakaznim dodacima, postaje simbol postranzicione Srbije i neuspele modernizacije.

"U tom odabranom društvu bili su i čuvena stolica Rex, Iskrin telefon Eta 80, skije Elan, motor Tomos, automobil Yugo, Digitron po kome i dalje sve kalkulatore pogrešno zovemo digitron, sokovi Fructal, skijaške cipele Alpina i druge, danas već ikone YU dizajna. Dominirali su proizvođači i dizajneri iz Slovenije sa gotovo 90 odsto, što je bio odraz realnog stanja. Pregledi ove vrste imaju pre svega didaktičku ulogu. Sa jedne strane da pokažu šta je dobar i uspešan dizajn i edukuju kupce kao krajnje korisnike, a sa druge strane da primerima dobre prakse stimulativno deluju na proizvođače i primenu industrijskog dizajna u privredi. 'Karakteristika' koju je profesor Keller dao kiosku K67 vraća nas na početak priče i ključnu reč kod koje ćemo se zadržati, a to je urbano.

Arhitekta Bogdan Bogdanović tvrdi da treba da postoji predmet učenje grada, jer čovek koji u grad dođe bez želje da sa njim uspostavi dijalog opasan je po taj grad. Po njemu, gradove nisu uništavali došljaci sa sela, organskog sela koje živi u svom kontekstu ili ovčari sa velikih planina koje imaju svoje zakonitosti, već negradski sloj ili polugradski sloj koji stiže iz mutnih zona između sela i grada, međuprostora u kojima je sve 'ni-ni', ni selo ni grad, međusloj koji ima neku vrstu straha od grada i brutalno ga osvaja, menja, ruši, preimenuje ne znajući i ne poštujući gradske tradicije", navela je istoričarka umetnosti Ana Panić.

Izvor: SEEcult