Ciklus "Aurora" vodi se idejom da se sve prethodno navedeno meni zapravo dogodilo. Jer, na pitanje: "Gde si odrastao?", koje mi je postavio potpuni neznanac jednom prilikom, ja odgovaram: "U kući na jezeru" što je apsolutna laž.

Kristalno čista sećanja nedovoljno kristalno zvuče da bi se ispričala, a i sam osećaj koji su neki periodi ostavili u meni je vizuelizovan na drugačiji način. Izrazito jaka narativna crta u ovim radovima pokušava da smeni doživljaj apsolutnog ničega izazvan plošnim formama različitih formata i značenja, i postavi ga u kontekst akcije koji se budi u posmatraču. Nasumično birane priče koje za mene nemaju nikakvo dublje značenje postavljene su u prostore od isuviše velike važnosti. Time se stvara atmosfera koja može varirati od apsolutnog očaja, i pogleda samoubice, do potpune melanholije i ispraznog gledanja. U daljem traženju motiva koji bi formulisao težište ciklusa, shvatam da je jedna laž objasnila mnoge druge velike istine.

Bežanje od nametnutog nasleđa, i društvene pozicije, kao i opšte nezadovoljstvo jedne generacije, iščitava se u apstraktnim formama autonomnog likovnog jezika. Predmet posmatanja postaje nečitak usled loših uslova izvedbe, što je čist arhetip društvenog sistema u kome živimo. Savršeno razumljive slike gube sopstveni jezik usled prečestog prerađivanja i konzumacije. Sećanje i period ostaju kao jedina dominanta. Sliku koju sagledavamo pamtimo kroz njene obrise, i njenu lepotu nalazimo u sopstvenom porivu da svoju memoriju očuvamo. Kao jedino mesto gde nam je identitet realizovan na onaj način na koji bi to želeli, ove pokretne i statične slike postaju poslednji spomenici jednog procesa, sesije i stanja. To su zapravo jedini dokazi koje imam da sam se "desio" pre svega sebi, onda društvu i recipročnom sistemu kolektivne odgovornosti.

Nikola Radosavljević
(iz kataloga)